Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/alkoholnioblak

Marketing

priča o razvijanju snage misli ili kako potaknuti privlačnost

Ovo je potpuno glupa priča i onima kojima pada na pamet nešto zabavnije toplo preporučujem da to slobodno odu raditi. Oni koji ipak žele pročitati ovu priču, neka se ugodno smjeste u svoje foteljice jer će im jedino to biti ugodno dok ih ja mučim svojim pametovanjima. Uopće pojma nemam zašto ovo, ovako i u ovo vrijeme pišem, ali nakon ovog privlačnog uvoda ćete vidjeti kak to izgleda dok ja nemam inspiraciju.
…e… ovako…
Neki dan…ono… činilo se da će sve biti potpuno normalno i bezvezno kao uvijek. Probudila sam se prije budilice. Izvukla sam, bez gledanja, iz ormara hlače i majicu. Bilo je čudno kaj je to pasalo jedno s drugim. Spremila sam pol knjiga za školu… drugih pol mi se nije dalo tražiti. Al spremila sam njemački i matematiku… to je važno i to se mora. Sišla sam u kuhinju, popila kavu na „jen, dva, tri“ i zbrisala na stanicu. Naravno presrela me susjeda (starija gospođa) i molila me da joj kupim tablete u ljekarnoj jer ona iz meni nepoznatih razloga ne može u grad. Uzela sam novac i bezpogovorno klimnula glavom. Kad sam stigla u razred srela sam Jagodu. Brisala je ploču… to mi je bilo jedino čudno u tom jutru. Ostavila sam ju da uživa u poslu i spustila se kat niže u kantinu. Dole je Australopitekus ždero svoju pizzu i smijao punih usta se jer mu je Micek pričao kak ribe nisu grizle dok je bio u ribičiji. Nije mi ih se dalo slušati pa sam brzinski kupila svije žvake i kolu i otišla u razred. Putem do razreda, jedna žena, koja je hodala ispred mene, zapela je za zadnju stepenicu (kao ja onda ispred konzuma, za one koji se sjećaju) i tako raširenih ruku poletjela po zraku. Srećom, ništa nije slomila. Samo joj je gomila fascikala, koje je nosila u rukama, poispadala po podu. Stajala sam malo dalje od nje da ženi ne bude neugodno jer sam vidjela njenu nespretnost. I dok sam ja tako razmišljala bi li joj, ili ne, išla pomoći da skupi te fascikle, dogodilo se nešto najčudnije što sam ikad vidjela. Žena je pogledom skupila i podignula fascikle s poda. Nije ni prst pomaknula. Zadovoljna i sa smješkom na licu je pažljivim korakom odšetala u kabinet. Ostala sam zbezeknuta. Stajala sam nijema na dnu stepenica i pokušavala se sabrati. Došla sam u razred i samo sjela. Jagoda mi je prišla i, ne znajući što se dogodilo počela smijati… cerekati. Bila sam tako zbunjena. Jagoda mi je rekla onako kroz smijeh:
-Kaj ti je? Izgledaš ko da te neko išamarao.
…A onda se, ko za vraga, niotkud pojavio Casper. Samo se zapiljio u moju facu i izjavio:
-Isuse, kak si ružna!
Znala sam da se pokušava zezat… to je njegov stil.
Oči su mi se napunile suzama… bila sam toliko zbunjena zbog onoga što sam vidjela na stepenicama da nisam mogla progovoriti. Casper me tako gledao neko vrijeme, a onda se obratio Jagodi:
-Jeli se i tebi čini da je Djevojka s juga posebno ružna danas?
Jagoda je prihvatila njegovu šalu… dobro me pogledala i rekla:
-Da nekako su joj nos i uši naglo narasli.
Cijelo sam vrijeme bila svjesna da me zezaju, ali nisam mogla reći ni riječi samo sam šutila i sjedila. Onda mi je Casper rekao da sam šutljiva jutros. Nisam više mogla… počela sam plakati, a onda su tek skužili da nekaj nije dobro. Naglo su se uozbiljili oboje i počeli me malo bolje gledati.
Progovorila sam ali nepovezano…
-Podigla je fascikle pogledom…
Zbunjeno su me pogledali, pa onda sebe međusobno, pa onda opet mene. Casper je bio zbunjen:
-Čekaj… polako… sve nam ispričaj.
Nisam znala od kud bi krenula. Nekako sam sklepala proču o onome kaj sam vidjela na stepenicama. Casper mi je dok sam tako pričala spremio knjige, žvake i kolu u torbu i polako mi obukao jaknu. Primio me za ruku i rekao Jagodi da će se brzo vratiti pa neka kaže profesoru da će malo zakasniti na prvi sat. Doveo me doma i objasnio mojoj mani da mi nije dobro i da će navratiti kasnije kad škola završi. Legla sam da se malo odmorim. Dok me je ušuškavao rekao mi je da mi vjeruje da sam to vidjela. Dok sam tak ležala polako sam se smirila i mogla sam normalno pričati.
Sjetila sam se da sam to već vidjela u jednom filmu; neka kineskinja je piljila u jednu vazu i ta vaza se raspuknula na sve strane.
Sinulo mi je da možda svatko posjeduje takve sposobnosti. Htjela sam to isprobati.
Položila sam ruke na svoja ramena (svaku ruku na suprotno rame). Nisam ih micala ali sam u glavi zamišljala kako se pomiču. Nakon nekog vremena su se stvarno počele pomicati. Krenule su prema licu, ali su se zaustavile na vratu. Obuhvatila sam vrat dlanovima, ali onda sam shvatila da ću se ugušiti ako ne prestanem. To je bio korak ka buđenju iz transa. Imam kontrolu. Ja sam to shvatila ovako…

zaključak: svi smo mi rođeni sa darom. Samo što ga neki od nas razvijaju više, neki manje, a neki uopće ne. Nemamo vremena istražiti sebe. Više ne poznajemo svoje mane i slabosti, kao ni vrline i sposobnosti. Iz dana u dan nas iznenađuju naše reakcije. Premalo istražujemo vlastiti um koji je već postao nepoznanica nepopunjenog kapaciteta.
pozdrav svima.

Post je objavljen 01.11.2006. u 21:03 sati.