Došao je kraj najvećoj muci mojih roditelja: odslušala sam i ta zadnja predavanja na bohemistici, etnologiji i kulturnoj antropologiji. Da, da…. Njihova Ivi je postala APSOLVENT. Ponosni tajo se skoro napio, majka je pustila suzu a dedu je skoro strefio infarkt. To kaj imam još 9 ispita za položit nije toliko bitno. A onda je uletila i stipendija: semestar studiranja etnologije u Pragu. Mislim, nije da ja okolo ne pričam da sam je dobila zbog svog fantastičnog prosjeka (3,4) ocjena a još k tomu i izgledam ko da imam 21 pa priča prolazi. Nitko ni ne pomišlja da je agonija mojih roditelja trajala punih 7 godina. Da budem iskrena, dobila sam stipendiju zbog sulude kombinacije studijkih grupa (ko bi normalan iskombinirao etnologiju s češkim? osim mene i jedne jehovine svjedokinje nitko…). Ja se lijepo prijavila (jehovina svedokinja nije) i, hop… eto stipendije. Ponosni tajo se skoro napio, majka je pustila suzu a dedu je skoro strefio infarkt. Ja nisam mogla vjerovat. Napokon napuštam roditeljski dom. I onda je krenulo s ofriškavanjem putovnice, vađenjem kreditne kartice (koja, naravno srče novce s maminog računa), višednevno šopingiranje (imam novu karticu, ne bu valjda besposleno sjedila u novčaniku), vađenje raznoraznih internacionalnih studentskoispod26godnih iskaznica za popuste (eh, da sam tada znala šta će me tu čekat) i na kraju odlazak po atobusnu kartu. “Kartu do Praga, molim Vas.” “Povratnu?” “Ne! Jednosmjernu!!!” sretno sam otpjevala teti na šalteru. I tako sam se rastala sa svojom dragom zagrebačkom familijom 31.09.2006. u 21:30h. Ponosni tajo je pustio suzu, mamu je skoro strefio infakt a deda se propisno napio.
Post je objavljen 31.10.2006. u 14:45 sati.