štovani čitatelji bloga.hr,
mene toliko jebu na poslu.
Svaki dan odlazim u tu zgradu sa nagoveštajem nade da će dan da bude prijatan. Ali usput je tu i bojazan da se sreća neće desiti.
Ne, nisam ja u pitanju. Niko tu mene ne dira, nego je opšta atmosfera takva. Jebu ljude oko mene, a to na mene utiče.
Ne osećam se dobro ako nekoga jebu pred mojim očima.
Istovremeno, jebu i mene.
I tak. Nadrkana sam, a nije mi vrijeme u mjesecu.
Svađam se, a sve je u redu.
Sa jedne strane, meni stvarno treba ta plata, i svesna sam da se poslovi ne nalaze lako - bar ih ja ne nalazim lako. Sa druge strane, ja se pretvaram u čudovište.
Ni ne pokušavam da spasim ili utešim. Da mene napadnu, niko me ne bi branio.
Nema tu kolegijalnosti, samo-svoje-dupe-filozofija.
Jako mi je žao, al ne mogu da podučavam. Nemam vremena. I ja sam bila nova u firmi i nova u poslovima, i bajt-d-bulit-bejbe i ukuracsve.
I do sada sam se uvek snašla. I isto očekujem od drugih.
Ako ne podnosiš toplotu, odjebi iz kujne.
Ako ti ta kujna ne odgovara, ima i drugih.
Kad te ponižavaju, trpi ako moraš.
Ovde ljudi ne dobijaju poslove zato što su sposobni, nego zato što su uporni.
Najbolje napreduju dva puta otpušteni u istoj firmi.
Ne jebe lep, nego uporan.
Bolesnike čeka lep život i uspešna karijera.
Mi ostali ćemo u institucije, da pričamo čika doci čega se sećamo iz detinjstva.
Il ćemo da pišemo iskrene postove.
Post je objavljen 19.10.2006. u 20:14 sati.