Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/marezd

Marketing

43. Kvisko


Vidi se da polako stiže jesen iz više razloga. Jedan je da se nikako ne mogu pogoditi kako se obući kad izlazim iz kuće. Prevrnem sve oramre, skužim da je izmigoljilo sunce, nabacim kratke rukeve i obučem sandale i smrznem se ko ona stvar. Naježena cijeli dan provedem iza tezge i sutradan kad radim popodnevnu samo što se ne uvalim u skafander i čizme. Kao i obično – opet se zajebem, samo što ne prokuham i kad se uvečer skinem, imam filing da sam cijeli dan kopala kanale. Ne da mi se ići vani jer me skrpala postljetna depresija, uvalim se na kauč i drkam po daljinskom. Odgledam sve kriminalističke serije, ako odlučim kad mi pukne film sve potamaniti, napravit ću savršen zločin. A postala sam i kvizomanijak pa ovisno kad radim gledam sve živo – od Karike do Milijunaša pa se svađam sama sa sobom i onima neznalicama, ljutim se ne bi da će meni lova u takulin. S nestrpljenjem sam dočekala Kviskoteku. Već kad sam pomislila da je Lazo odradio svoje i da ga treba u zasluženu mirovinu zbog laganih pitanja, sjebao me onaj Pauletić koji je veća pošast i od samoga Mirka Miočića. Tek tad shvatiš koliko je krhko znanje. Oni anagrami su mi totalna debilana, to definitivno nije za mene. Ali sam shvatila jedno. Sve mijenja se, ali Oli definitivno ne. Ja sam bila u pelenama, otarasila se njih, naučila slova, upisala srednju, završial faks, poševila se i preko nekoliko puta, dobila ovaj jadni poslić, ušla u najbolje godine, pomalo već i ostarila, ali Oliver Mlakar ne. Taj je, čovječe, kao da su ga balzamirali. Bo isti i ostario. Čime se hrani, koliko godina ima i na čemu je kad je već 25 godina koliko ga se ja sjećam isti?!
Nakon Kviskoteke koja me vratila u najraniju mladost, skužila sam da sam totalno zastranila. Bilo je: ili ću se priajvit na neki kviz, riskirat da dobijem neku lovu ili se osramotiti ili ću se maknuti od televizije. Odlučila sam se za ovu drugu varijantu, ali da ne moram daleko. Za vikend sam napravila Pičkenparti. Došle tri stare frendice, ubile se domaćim vinom, naručenom picom i zabacile jamb. A onda smo skužile da nam je pametnije prebacit se ili na kladionicu ili na poker na skidanje, ali kad nije bilo smisla jer se ne palimo jedna na drugu. Kladionice su već bile zatvorene, a onda smo se bacile na trač partiju. Pa kad smo otračale sve živo i neživo, znano i ne znano krenule smo s kvizom. Prva rubrika je bila šoping. Zaključila sam da dosta zaostajem u toj disciplini jer su već sve pokupovale čizme, i trendi sivu robicu za predstojeću sezonu. Sljedeće na redu je bila dijeta. Tu su sve u minusu u odnosu na prošlu godinu barem pet kila, jedino sam ja u plusu dva. Izgubila sam i u toj disciplini, jer je fora tko će bit više u minusu. Što nije bilo lako izgubiti jer sam najviše ja pojela, čak cijelu đambo. Skužila sam, nastavim li takvim tempom, da bih mogla kroz pet-šest godina bit ko Dambo, ali se tješim da će me valjda nešto ili netko do tada prisiliti da dovučem guzu u teretanu. Rubrika tko je u većem minusu bila je moja. Definitivni i apsolutni pobjednik, ni Glumina ni Ljubljanska banka nisu mi ravne. Rubrika posao manje-više ili više-manje svima je bila pušiona. Što se nadovezuje na ovu gore rubriku jer para nikad dosta, a i vrag voli raditi, ipak smo u Dalmaciji a to je omražena disciplina. I tako su se redale rubrike od auta, društvenog života, zadovoljstva i nezadovoljstva dok nismo došli do one najzanimljivije – seksa. Barem smo mislile tako. A onda je svaka morala priznati kad se zadnji put seksala. Jedna za Novu godinu, druga neposredno nakon nje, a trećoj se posrećilo zadnji put ovog ljeta kad joj je bio fakfrend na ljetovanju. Ja sam opet ispala totalna banana, apstinencija se mjeri u godinama, pokojim prištom i kilogramima čokolade. Na tu se rubriku nadovezala igra asocijacije, koga bi koja. Naravno, od živućih poznavajućih bića iz naše neposredne i posrdne okoline, a ne nekakav Bred Pit. A onda je u igru neplanirano uletio đoker zovi. Ova je prekinula s tipom nakon Nove i već je našao curu, druga je sve đokere ispucala, a trećoj se fakfrend možda i pojavi sljedeći vikend. Moji đokeri zovi su vjerojatno svi pomrli, od pet ih nisam mogla nabrojati ni jednog. Onda smo pale u tešku depru, naručile još dvije đambo, a jela je čak i rekorderka u gubljenju kila. Jedna (još) ne čini salo, bio nam je moto i životna parola. Za čašu vrijedi isto. Smišljale smo i domišljale se koga bi od đokera mogli pozvati, a toliko smo se premišljale da bi i Tariku dopizdilo pa bi otišao ća da je kojim slučajem na stolici nasuprot nas. Pao mi je Joke na pamet, ali nas je elegantno odpilio jer je s nekim komadom.
Pičkenparti se pretvorio u opću katastrofu i cure su se odlučile odvest na spavanje. Dok sam jela okrajke pice i razmišljala kako ću se i sutra obući nesukladno vremenskim prilikama, sjetila sam se da mi u donjoj ladici u regalu stoji vibrator i skuplja prašinu iza čovječe ne ljuti se, monopolija i ostalih društvenih igara. Ma tko šljivi đokera, promijenila sam pravila i uložila - Kviska.


Post je objavljen 13.10.2006. u 19:13 sati.