Ja nisam znao što znače ti kamenčići, ali bilo je očito da je Frank znao. Pogledao me ljuto. Kada se Alice, majka Nevilla i Noarh okrenula da pogleda o čemu je riječ, čuo se tresak. Prala je suđe i šalica joj je pala kada je vidjela. Neville i Noarh su se samo zbunjeno stresli nakon treska te je na nekoliko trenutaka vladala potpuna tišina.
"Ja ne znam..." pokušao sam reći, objasniti da zbilja ne znam što je to, ali me prekinuo povik:" U sobu Riddle!" zaređao je. Zadnju riječ je naglasio.
"Ja ne znam što je to! I vi mi niste otac..." rekoa sam i ustao se sa stolice. Nakon što je izvukao štapić i povikao par psovki, otišao sam u sobu. Sa stepenica čuo sam da su i Nevillu i Noarh zapovjedili da odu u sobe. NJima tek ništa nije bilo jasno.
Noarh je nakon petnaest minuta pokucala na moju sobu, to jest, gostinjsku sobu.
"Hoće li mi netko reći što se događa?" šapnula je. Kat ispod još se čula vika i raspravljanje Longbottonovih. "Ja ne znam" rekao sam gađajući zid jastukom. Sve će krivo shvatiti. Pogotovo Alice i Frank. Oni su aurori, a tu vrećicu mi je najvjerovatnije doa jedan od smrtonoša.
"Znaš." rekla je "I baš zimovanje nije najbolje počelo, a?"
"Ne..sve je ok. Samo.. Znam! Moram do tvojih roditelja, odmah!" uzviknuo sam.
"Ti si zbilja čudan. Ne vidiš li da se ljute? Nikad nisu bili tako.. ma ne možeš sad dolje!" rekla je i zastala, "Barem ne dok mi ne kažeš što se događa"
"Ne, Noarh ne mogu, pa ni sam ne znam" rekao sam. Izraz na njezinom licu pokazao je da je dosta tvrdoglava. No, zbilja joj tada nisam mogao reći. Pojurio sam niz stepenice, a ona zamnom.
Zatekao sam Franka kako užurbano šalje pismo putem sove.
Sišao sam dolje i htjeo vidjeti Franka zbog jednog. Da mu pročitam misli. Da napokon saznam, a tada cu reći Noarh. Iako je bio jako bjesan što sam uopće sišao iz sobe, rekao sam mu da zbilja ne znam ništa.
"Što su ti kamenčići?" upitao sam na posljetku. Pocrvenio je od bijesa. Sigurno je mislo da se rugam. Probao sam. Probao sam mu u tom trenutku ući u um, ali jedno sam zaboravio. Oni su aurori. Normalno da je stavio blokadu, a kada je shvatio što poušavam učiniti razljuto se više nego prije. Nisam nikada vidio tako bjesnog čovjeka. Čak ni jedan čovjek u našoj ulici u kojoj sam kao mali živio i kojem sam krao kobasice, nije bilo ovoliko ljut. No pustimo sad to..Mislio sam da će eksplodirati. Moj pokušaj da mu pročitam misli bio je katastrofalan. Ispalo je čak i neku čaroliju na mene. Probudio sam se u krevetu u gostinjskoj sobi. Neville je stajao kraj stola.
"Poslali su pismo." rekao je tiho i preplašeno.
"Kakvo pismo?" upitao sam se i onda primjetio Noarh na drugom kraju sobe. Bila je ljuta, a i ima pravo.
"Pismo..vidio sam...upućeno članovima Reda i nekim aurorima. Nešto vrlo važno i hitno! Što si učinio, Marco?"
"Ja nisam upleten. Dobro upleten jesam ali nisam kriv..ja ni pojma nemam..." rekoa sam. Noarh je čitavo vrijema šutila, ali tada je prošaptala."Doći će po tebe."
Zinuo sam. E samo mi još to fali. "Ja..ja moram otići!" rekao sam i pogledao prema krovnom prozoru. "Neville? Čuj, ako dođeš u priliku..uzmitu vrećicu i kamenčiće. Mislim da su mi s razlogom dani iako prestajem misliti da je to neki lijepi i dobar razlog...No svejedno..a ti Noarh..." započeo sam penjući se po ormaru pa prema krovnom prozoru.
"ja idem s tobom" rekla je
Post je objavljen 26.09.2006. u 15:53 sati.