Nakon puno zelenog čaja i maženja i paženja, mala ja sam se osjećala puno bolje. Chenyx je bila vrlo susretljiva, čak nam je SVIMA kupila karte za vlak za Worthing. -Iznenađenjeee...-rekla je Chenyx smješkajući se od uha do uha. -Najbrži način je da se vratite s vlakom! Karte!-izvukla je snop karata za sve nas. -Isuseeeek!-naglo se ustala Felidae da izbliza provjeri istinitost Chenyxine priče. I u međuvremenu je počela govoriti kao Tobey. Sjećate se onih njegovih uzvika, zar ne? :) Malo joj je bolje, ali je isto tako počela pričati o ubojstvima, o tome kako će razapeti Magress itd.. Ne slažem se s njom.. JA želim razapeti Magress za sva njena nedjela. Ali isto tako mi moja obitelj nedostaje. Jedva čekam da vidim mamin i tatin izraz lica kad dođem! A tek Cora... Bit ću slinava do kraja života. Ajme, jedva čekam.
Trebalo nam je svega pol sata da se spremimo i dođemo na stanicu. Izljubili smo Chenyx i zahvalili joj se. -Ljepoto, hvala ti za sve! Stvarno ti ne mogu opisati našu zahvalnost..-rekla sam grleći ju. -Ma joooooj, šta se trebate zahvaljivati? Pa bilo mi je zadovoljstvo! A uostalom, već ću ja smisliti neš, hehe...
-Posljednji poziv za Arundel-Worthing!-vikao je kondukter. -Jao moramo krenuti.. Još jednom hvala!-rekla sam upadajući u vlak dok je već kretao. Joshua je sjedio do prozora, Hella nasuprot mene, a Felidae do mene.. Nedostaju još dvije osobe.. Chenyx je mahala sve dok je nismo izgubili iz vida. -Poručuje nam da dolazi sljedeći tjedan u Worthing. Upravo mi je proslijedila misao.-rekla je Hella. -Wohoo, supeer!-zacvičila je Fel.
***
-Ah, miris Worthinga!-ozarila se Hella. Pozvali smo taksi. Najbliža kuća je bila Joshuina. -Pozdrav ljudi! Vidimo se sutra...-rekao je dok su mu suze padale niz obraz od sreće. Napokon je bio doma. Dok smo se vozili u taksiju, pomno sam pratila svaki detalj, svaku lampu, svaku klupu i ulicu.. Zatim je došla na red Fel. -Umm... Evo me.. Idem svojima.. A Tobey..-rasplakala se. Hella i ja smo je čvrsto zagrlile, a zatim je sa svojim ruksakom krenula prema kući. Taksi je opet krenuo. Nakon 20 min smo došli do Helle. -Mala, sutra. Čuvaj se-rekla je zagrlivši me, a zatim izašla pred svoju kuću. Još 10 minuta.. Još 4 minute. Minuta. -Upton Road, gospođice. To bi bilo 12 funti.-rekao je vozač. -Evo.-pružila sam mu novčanicu i nešto novčića. -Hvala-izašla sam iz taksija, zalupila vratima i pogledala prema kući. Taksi je otišao, a meni su torbe pale iz ruku. Moja... Moja kuća. Nema je. Samo ruševine. Pala sam na koljena duboko dišući. -Ma..mama.. Tata? Isuse... NEEE!! Magress!! ... Do mene se začuo neki pucanj. Netko se apartirao. -Hej, si ok? Sad su mi javili! Hej, nemoj plakati. -osoba me zagrlila. -Nemoj, bit će sve ok..
-N..neće.. Magress ih je otela, možda ih je već ubila!-ridala sam joj na ramenu. -Nije, već bi znali.. Ššš, nemoj plakati. Ja sam Ruth i pomoći ću ti, ok?
-Ruth?
-Aha.. I pomoći ću ti. Dođi.
Primila me za ruku i krenula. Nisam znala kuda idemo, a i nije me bilo briga. Samo sam htjela što prije naći Magress.
Post je objavljen 08.09.2006. u 21:01 sati.