Došli smo kroz šumu da velike dugačke livade. Ja na tek najahanom kastratu holsteinu, a on na svom pastuhu arapu. Ja sa svom opremom, on bez ičega, čak bez ulara. Kroz šumu smo naravno išli samo hodom. Njegov konj je slušao savršeno, ja sam se sa svojim pošteno natezala (pripisala sam to neujahanosti). Pretpostavila sam da je njegov konj već iskusan i na svom terenu koji odlično poznaje, pa zato nema potrebe za kontrolom nad njim. Došavši na tu livadu rekao mi je: „Ajde da malo radimo manješke radnje, da vidim kako ti ide. Jaši mali manjež, zamisli ogradu.“ Pomislila sam pa dobro, nije problem, odradila sam to tisuću puta. I krenem polako hodom; promjena po dijagonali, mali krug.. al cijelo vrijeme mi se konjić „trga“ i odbija svaku suradnju. Kaže on: „Ajde da ti pokažem. Možda će onda ići lakše.“. Počne sa svojim „golim“ konjem izvoditi elemente visoke dresure u radnjama koje sam ja trebala napraviti u hodu i kasu. Glava je konju bila u savršenom naslonu, kretnje tako precizne... skoro sam bacila uzde iz ruku, kao da su vruće, kad sam pomislila da mi teba željezo i bol da bi natjerala biće pod sobom na nešto puno jednostavnije. Držao se za grivu, noge su mu slobodne visjele sa konja i samo se lagano smješio. Gledala sam u čudu i nevjerici tražeći skrivene načine kojima kontrolira konja i tjera ga na to. Nisam se usudila progovoriti da ne narušim savršenstvo. Kad je završio opet sam ja probala, ali nije išlo- mlad konj, prvi teren, drugi jahač. Rekao mi je: „Ma pusti dijete, ne kuži kaj hoćemo od njega. Idemo ih pustit, neka idu kolko hoće.“ Popustila sam dizgine, potjerala ga iz sve snage i digla se u polusjedeći. I on za mnom. Jašim usporedno sa njime i ne ide mi iz glave kako upravlja tim konjem. Jedva se držim u polusjedećem, a ne želim konju nabijati po leđima. Mišići mi gore, gubim snagu, ne mogu više...al konj i dalje ide, ni ne umara se. Ne znam šta me puknulo, ali sam ga okrenula prema doma, misleći da ovaj svoga neće moći samo tako okrenuti. Ipak, nema ni ulara. No konj se okrenuo još spretnije i brže nego moj.
On: „Već ti je dosta?“
Ja: „Nemam tolko kondicije. Ajmo malo usporit.“ I tako mi odjašemo malo kasom, dođemo do šume i usporimo u hod.
Ja: „U čemu je trik?“
On: „Kakav trik?“
Ja: „Kak te konj tak sluša?“
On: „Pa tak kaj me čuje!“
Ja: „Al ti mu ništa ne govoriš!“
On: „Kako ne?“
Ja: „Onda sam ja gluha!“
On: „Samo ne znaš čuti.“
Ja: „Zbilja romantično! Ajde, na zezaj nego mi reci. Nauči me kako da ja sa svojim konjem tako!“
On: „Zašto bi te zezao?! Nije to nešto što samo tako naučiš. To stvaraš! Voliš i stvaraš. Daš sebe cijelog i onda voliš. I pokušavaš stvoriti! Tako nekako.“
Ja: „Pa onda to i nije tako teško.“
On: „Pa i nije.“
Ja: „Hoćeš mi Vandu tak ujahat? Mislim, bez sedla i uzde.“
On: „Nije stvar u ujahivanju. Na primjer, njega sam ujahao na kanđaru. Nije presudno. Je bitno, al nije presudno.“
Ja: „Nego?“
On: „Stvoriš vezu i onda mu samo moraš reć!“
Ja: „Kolko za to treba?“
On: „Mala dosadna si!“
Ja: „Pa zanima me!“
On: „Bez brige, naučit ću te. Ako ćeš znati voljeti konja kako treba, ja ću te naučiti.“
Ja: „I imat ćemo takvu harmoniju? Moja vanda i ja?“
On: „Ako ćeš znati voljeti i ako ćeš htjeti učiti. Hm, haromnija....moćna riječ...“
Ja: „Mogu probat sad malo jahat tvog konja?“
On: „Ha, ne.“
Ja: „Zašto?“
On: „Past ćeš ko kuška!“
Od tada, učim voljeti i učim stvarati i učim tome težiti. Nije tako lako. Nije lako čak ni težiti tome da naučiš tako voljeti i stvarati. Ali ako voliš, onda i težiš, nečem boljem, višem, jačem... težim tome da naučim voljeti svoje konje na pravi način. S Loulou je lako, još je mala, naivna, čista, prihvača sve u srce, al s Vandom je teže. Ona ima zid oko sebe kojeg je valjda digla s godinama, a svako ružno iskustvo je jedna cigla. Al ide, napredak se vidi.
Ovaj post je otišao u potpuno drugom smjeru od onoga u kojem je trebao ići. Trebao je biti normalni prvi post, ja sam dinka, na ovom ću blogu pisati o sebi... al je postao pisani oblik jedne važne uspomene i hrpa nepovezanih misli. Normalnim ljudima koji će ovo čitati će biti hrpa bedastoća, al konjskim ljudima, koji djele istu ljubav sa mnom će ovo značiti nešto, bar se nadam! Al dobro, ni meni često nisu jasni Danirini i Gabyni srcedrapajući postovi...držte se cure, bit će bolje... obećavam da će slijedeći post biti o normalnim stvarima..
Post je objavljen 28.09.2006. u 17:11 sati.