Kako je bilo? Ne pitajte...
Znate kako je ono kad završite srednju školu, pa imate pet miseci zajebancije i svi vam govore kako je to najbolje lito u životu, a da svako posli toga zaguše obaveze?
E pa ti svi lažu. Lažu ka pasi.
Meni je ovo lito bilo najbolje. Kako da se izrazin, najbolje u datom momentu, sva ona tinejđerska lita sa svim onim tinejđerskim sranjima nemjerljiva su sa ovim litom. I ne zato jer sam se lošije zabavila, samo su ta lita bila najbolja za onaj moment, a ovo za ovaj.
Prošlo (kao «najbolje, jer svako posli zaguše obaveze») je goli kurac. Ne pamtim ga.
Ovo...a odakle da krenem? Znate kako je krasno litovati na sasvim malom otoku di znaš poimence sto dvadeset ljudi od ukupno dvista dvadeset? Uljulja te monotonija i dobro ti je jer nije ni monotonija uvik dosadna.
Ovo...nije bilo monotono. Ni na Otoku, ni u ostatku svita koji sam pohodila.
Pula/Motovun – deset bolesnih dana nesanice, opijanja medicom i istarskim vinima, deset dana gladi, oblaka dima. Deset dana skakanja na dram en bejs i krasnih osjećaja, osim onog u 8 ujutro kad te probudi sunce na šatorčiću...
Ali nenadjebivo tupilo u rano jutro, pola šest kad su svi oko tebe šporki i nebulozni i umorni, ali spavanja nema...ležiš isprid šatora i pokušavaš bez sunčanih cvika gledati izlazak sunca jer su boje bolje a i tko zna kad ćeš izlazak opet viditi. I gledaš te šporke ljude. I baš si sritan.
Jutarnje kave nikad nisu imale gadljiviji okus, zapravo se nisu ni pile, hit godine je Cedevita od limuna, i opet gledaš te iste šporke i sad već raščupane ljude kako ne znaju šta bi sa sobom i ti ne znaš ni šta bi sa sobom ni šta bi s njima. I dobro vam je kao takvima.
Pa pijete cili dan. Pelinkovac. I igrate biljar.
A oko šest navečer nekog predzadnjeg dana opere te sram jer si na FILMSKOM festivalu, a nisi bija na niti jednoj jedinoj projekciji, lijeno prase jedno! Taj isti sram splasne nakon pola ure. Nema se para za filmove. I prevruće je da bi se penja do gori.
Puno je bolje ležati na travi isprid škole, u hladu kod dućana ili, eto, ako ništa drugo piti četrnaest sati i ostati na nogama, i svratiti kod prvih susjeda/sustanara:) na nešto kuhano. Pa se upustiš u avanturu zvanu TUŠ, mada znaš da ćeš opet, kao i svi oko tebe, za par sati opet biti šporak i raščupan. Ledena voda vraća te među žive.
Pa put pod noge.
Čuješ u prolazu: dolje ti je happy kamp – svi jebu!, i odvališ.
A kad muzika umre, spuštaš se opet nazad u kamp, i ne vidiš ga od puste magle i baš sve ti izgleda puno lipše i puno lakše i misliš – materemi, radila bi bilo šta priko godine, samo da se slijedeće opet ode nacrtan. I baš si sritan.
I onda moraš ići. Jedan jebeni datum, dakle brojka na šugavom kalendaru te iščupa iz sve te miline i mada imaš još pola lita za odživiti, ne da ti se. I tad ti je po prvi put nakon deset dana loše. I fizički i psihički.
Iz Motovuna se, logično, vratiš sa nekoliko novih životnih mota.
*ma nek se sruči!*
*takav je dan*
*boli te kurac*Ostatak lita vrlo vjerojatno bi se po inerciji pretvorio u monotoniju, ne onu dosadnu, ali eto, nekako nije. Čak ni fešte više nisu bile fešte kao pučke veselice, više neka bolesna druženja. Spajanje nespojivog.
Propustila sam Martinsku kojoj san se baš radovala, onako ko petogodišnja curica novoj Barbiki, jer mi je, nakon svega, isprid moje vlastite kuće uspija komad terase pasti na nogu. Hvala dragom Bogu, nisam ništa slomla, ali me je stari natira da po seelu cupkam na štakama jer je moje lijevo stopalo dobilo pogolemo ljubičasto brdašce.
Sad je sve ok. Al propala mi Martinska.
Nisan više na otoku. Šibenik je sada in, mada mrzin odlaziti s tog Otoka.
Kao krećem učiti.
Od sutra. Klima je namještena na 24C, sama sam doma, uvjeti idealni.
Po danu red, rad i disciplina, noću – samo nebo zna.
A kad dođen u Zagreb, prvo ću cmizdriti, ridati, plakati, suze roniti za ovim danima.
A onda ću se prilagoditi. I znam da će mi biti dobro.
Uostalom, kako rekoh – radila bi bilo šta, samo da se vratim. U Motovun, u Šibenik, na Otok.
Na lito.
Post je objavljen 22.08.2006. u 20:21 sati.