Dani dolaze i prolaze…tako je pusto bez tebe…i posljednja nada polako umire…tvoja šutnja govori sve… govori više od riječi…pitam se možda je bolje tako da šutnjom si rekao svoje…možda bi riječi previše boljele…ali i ovo čekanje ubija...čekanje da ćeš se javiti…svaki puta kad pomislim na to da ćeš se javiti nasmijem se jer tako bi to voljela…a znam da je nemoguće…nedostaješ mi svakim trenom sve više…stalno se pitam da li se više i sjetiš mene…da li pomisliš bar na tren… što se dogodilo da si nestao…tko je kriv…ja i moja poruka…da li bi sve bilo drugačije da nisam poslala tu poruku…ili jednostavno si tako odlučio da me više ne trebaš…to ne liči na tebe…ti nisi takav…nisi takav da nestaneš bez riječi…i to me zbunjuje…ostala su sjećanja na dane provedene s tobom…na dane beskrajne sreće…na dane koji se nikad neće vratiti…ali ja ću i dalje čekati…to sam oduvijek najbolje znala…budna sanjati da ćeš se javiti na onaj svoj jedinstveni način kada ću se najmanje nadati… da će opet sve biti u redu…nismo se svađali…sve je bilo u redu…ali ipak si odlučio svoje…odlučio si nestati… koliko me srce i duša boli za tobom… kažnjena sam životom bez tebe…ali zašto si mi morao uzeti i onaj mali dio tebe koji je bio moj…onih naših nekoliko sati…poneka poruka…ja sam bila sretna i s tim…nisam tražila ništa više…jer i to je bilo više nego sam očekivala…da mi je vratiti ona naša vremena…naše zajedničke trenutke…kako bi opet voljela prolaziti kroz to…kako sam bila sretna…presretna…vrati me u svoj život…samo to te molim…ne mogu više podnijeti ovu bol koja me razdire…molim te vrati mi osmijeh…vrati mi sreću…da opet budem ona stara sa voljom za životom…
Post je objavljen 13.08.2006. u 00:01 sati.