Planirana ruta: Valjevo-Šabac-Zagreb-Maribor-Linz-Franfurkt (spavanje)-Amsterdam (3 dana)-Brugge-Brussels-Pariz (5-6 dana)-Valjevo
Na put smo krenuli u ponedeljak 17.07.2006. Ja sam već od subote hodao naokolo sa smeškom na licu, jedva sam čekao da vidim to čudo od zapadne Evrope, jer sam do tada bio samo u Mađarskoj, Grčkoj i na Siciliji, koja baš i nije najbolji predstavnik EU. Sve peripetije oko dobijanja vize su zaboravljene i posle pozdravljanja sa porodicama krećemo na put. Na put smo krenuli automobilom Opel Astra 1.6 karavan čiju smo saobraćajnu dozvolu zaboravili u Valjevu, ali smo to saznali tek kada smo stigli na krajnje odredište, a ispostavilo se da nam nije ni bila potrebna. Prvi dan je trebalo da stignemo do Aleksandrine sestre u Franfurktu. To je bio veoma ambiciozan plan s’obzirom da je trebalo preći više od 1300 km. Krenuli smo u 6 sati preko Šapca, a u 8:15 smo bili na granici sa Hrvatskom. Tu smo doživeli manji pokušaj šikaniranja od strane hrvatskog carinika, koji je brzo zaboravljen posle bujice psovki koje još ne čuh iz svojih usta. Hrvatski auto putevi su odlični, ali su ograničenja brzine povremeno niska zbog radova na putu, a posle epizode sa carinikom poslednje što sam hteo je da me neki hrvatski pandur riba zbog prekoračenja brzine. Na granicu sa Slovenijom stižemo posle 6 časova vožnje. O deželi su mi svi pričali sve najbolje, a ja sam očekivao savršene auto-puteve na kojima ću moći da nadoknadim zaostatak. Međutim put od granice do Maribora je grozan, poput najgorih u Srbiji, a od Maribora do graničnog prelaza Šentilj su gotovo celom dužinom radovi na putu. Veliko razočaranje i još veći zaostatak. Zato sa pravom od Austrije očekujemo mnogo. Odmah po prelasku granice stajemo da kupimo vinjetu. Vraćamo se u auto, ubacujem ključ u bravu, dajem kontakt, okrećem ključ, međutim ništa se ne dešava. Ne, ne, ne, molim te nemoj to da mi radiš. Pokušavam još jednom. I još jednom, ali uzalud. Imao sam sličan problem sa mojim autom, grozničavo pokušavam sve fore – mala gurka u trećoj, lupanje po anlaseru, međutim ništa. Neki momci Hrvati pokušavaju da pomognu, ali ništa. Odlučujemo da pozovemo „auto-moto-savez“ Austrije, jedva uspevamo da dobijemo broj telefona (ni pandur, ni devojka koja prodaje vinjete ne razumeju engleski jezik). Međutim javlja se automat na nemačkom, koji otprilike kaže: ukoliko vam je raštelovan alternator pritisnite jedan, ukoliko vam je pukao homokinetički zglob pritisnite 2 itd. Odlučujem da pronađem Nemca ili Austrijanca koji zna engleski, pa da mi on odradi posao sa automatom. Startujem simpatičnog čikicu, koji je rad da pomogne, ali ne razume engleski. Taman odustajem od njega, kada se pojavljuje njegova supruga i obrati mu se na srpskom. „Pa vi pričate srpski“ – izlete mi spasonosni uzdah. „Hrvatski“ – odgovori ljutito bakica. Hrvatski bakice nego šta, yeah whatever, hoćete li da nam zovete AMSA. Ali ispostavlja se da je čikica penzionisani auto-mehaničar, koji je, ispostaviće se kasnije, služio vojsku u Valjevu i koji brzo uspostavlja dijagnozu – anlaser se malo raštelovao, ali se i akumulator ispraznio zbog mnogobrojnih pokušaja paljenja, biće potrebna dvojica-trojica jačih da se pogura, a onda pravac Franfurkt bez gašenja. Palimo auto na gurku, zahvaljujemo čikici i odlazimo istraumirani i sa još većim zaostatkom. Međutim moramo da stanemo da sipamo gorivo. Po povratku u auto ponovo hladan tuš. Ne pali. Ali pali, sva sreća, na malu gurku u trećoj. Nastavljamo dalje... Nastaviće se...
Post je objavljen 09.08.2006. u 21:41 sati.