Draga nacijo, iz svoje poveće zbirke knjiga, koje vješto skupljaju prašinu na policama, izvukao sam jednu knjižicu od nekakvih 60-tak stranica. Napisao ju je Paul White, koji je inače kršćanski pisac, a zove se „Priče iz džungle“. Govori o jednom liku imenom Daudi koji priča razne priče nekom ludom Afričkom plemenu iz neke džungle. Iz svake priče se na kraju može izvući jedna pouka koja nam dobro dođe u našem svakodnevnom hodu s Bogom. Meni se jedna priča svidjela ne samo zato što je prilično kratka pa ju ne ću trebat dugo prepisivat, već i zato što se svakodnevno nalazimo u ovakvoj situaciji. Priča ide ovako:
Majmun Nijani je mrzio orlušine, a imao je jednog rođaka koji je bio poprilično glup. Taj njegov rođak, imenom Tihi, se pravio da mrzi orlušine, a zapravo su ga oni fascinirali svojim oštrim kljunovima i načinom na koji su se šepurili.
Jednog se dana jedna ogromna orlušina spusti u blizinu Tihijeva obiteljskog drveta.
Tihijeve oči su gutale svaki pokret zle ptice. Obazreo se naokolo i kada nije vidio nikoga u blizini brzo dobaci nešto hrane ptici iako mu je neki glas tiho govorio da to ne čini. Tada stade vikati i mahanjem otjera orlušinu.
Idućeg dana doletjele su dvije orlušine.
Tihijeve su oči sjale dok ih je promatrao kroz otvor drveta. Obazreo se. Ponovo nikoga nije bilo u blizini. Uze komad hrane i dobaci je đavolskim pticama. Ptice su se nato stale približavati njegovu drvetu. Kreštale su tako glasno da su Tihija zaboljele uši. Na njihovu dernjavu doletješe i druge orlušine. Sve su se više približavale drvetu na kojem je čučao majmun. On tada poviče glasom koji je dopro sve do udaljenog trnovitog gustiša. Prijetio je da će ih zasuti kamenjem. Ptice bi se još i uplašile da im on nije i dalje bacao hranu. One su mahale krilima, ali nisu odletjele.
To je opazila žirava Tviga kad je svojim dugim vratom izronila iz jednog povisokog drveta. Žalosno je zakimala glavom jer je znala da tko hrani orlušine da će time izazvati nesreću.
Prošlo je tjedan dana. Ptice su se posve oslobodile. Više se nisu držale odstojanja. Došle su sve do podnožja drveta i pohlepno žderale hranu koju im je majmun kradom bacao. Tihi je uvijek gledao kao opčinjen iako su mu se koljena tresla od straha.
Jednog dana u vrijeme podnevne žege, drske orlušine stadoše nisko kružiti iznad drveta. Tihi se stao derati kao lud, ali one su i dalje letjele, a potom se uz veliku buku spustile na krošnju drveta. Bijesno su tražile hranu. Ubrzo su doletjele i drzge orlušine. Bilo i je sve više. Ispunile su drvo.
Bile su sve bliže Tihiju koji je od straha počeo oko sebe lamatati nekim kvrgavim prutom. No, to mu nije pomoglo. Orlušine koje je on prije namamio brzo su ga savladale. Pritjesnile su ga svojim gadnim kljunovima. Očajnički je povikao u pomoć, ali njegov glas bio je zaglušen bukom koju su stvarale orlušine.
Pri zalasku sunca vraćao se Nijani iz džungle. Bio je užasnut kada je opazio kosti svog rođaka. Kosti su bile sasvim oglodane i ležale su razbacane u podnožju obiteljskog drveta.
Kad je Daudi završio priču netko primjeti:
„Noćas ću loše sanjati.“
„Da, da,“ reče drugi, „već vidim kako se na mene obara golovrata glava orlušine.“
Daudi se nasmješi, a odmah zatim uozbilji i reče:
„Neki od vas su mi rekli da ih muče zle misli. Priča koju sam vam upravo ispričao može vam pružiti dobru pouku. Ako zlim mislima dajete uvijek iznova hranu time što gledate, slušate ili govorite o zlim stvarima, onda će te zle misli početi kružiti oko vas i vašeg života. Ako ih, pak, pustite da gladuju, one će otići od vas. Ako ih hranite dolazit će u sve većem broju. Mnoga su srca nažalost oglodana od tih sotonskih kljunova.“
„Ove su riječi bile upućene upravo meni,“ pomislio je M'gogo.
Još bih na kraju ovog posta htio reći jedan stih koji mi se u zadnje vrijeme mota po glavi. Jakovljeva poslanica 4:7 – Prema tome, pokorite se Bogu! Oduprite se đavlu pa će pobjeći od vas!
Toliko od mene za ovaj put!
Živi bili i veseli!!!
Post je objavljen 04.08.2006. u 19:59 sati.