Marketing
Ljubila se kao deva
Mi muškarci uistinu smo čudni. Po pitanju ukusa kod žena, naravno. Poredajte 1000 muškaraca i dobit će te 1000 različitih odgovora što ne vole na ženama. Preuski bokovi, debele noge, kvrgava koljena, ravne guzice, velike uši, ružni prsti, prištava koža… popis može ići u nedogled.
Ispričat ću vam nekoliko razloga zašto sam jednom davno prekinuo sa djevojkom koja se zove Nikolina.
Simpatična cura, velike smeđe oči, tamna kosa, solidne sise, duge noge, uvjek obučena u tamno.
Kad bi se nasmijala, crte lica razvukle bi se u pravilne linije, usnice malo stanjile i još više zacrvenile, a oči malo stisnule tako da bi u njima prevladala boja kestena. Volio sam vidjeti kako se smije jer je u tih nekoliko sekundi uvijek izgledala kao da joj je malo neugodno.
I zašto samo onda u prvih nekoliko dana odlučio prekinuti vezu?
Prvo su bile krive čarape.
Sjedili smo na vrhu kule Lotrščak i gledali sumrak nad Zagrebom (ahhh….) Imala je tamne hlače trifrtaljke.
- Prekrasno je ovdje gore. Super si se sjetio da odemo u Stari grad - rekla je nježno.
- Gdje ćemo sutra, nastavila je. - Mogli bi u Ribnjak ili Zoološki vrt. Ili negdje na cugu, pa u kino - predlagala je i uhvatila me za ruku.
- Slušaš li ti mene uopće - probudila me iz šoka i transa.
Naravno da je nisam slušao jer nisam mogao odvojiti pogled od njenih čarapa.
Njene hlače zadigle su se gotovo do koljena a ispod rubova hlača izvirili su krajevi njenih najlonki. Imala je dokoljenke različite boje koje su se k tome još urezale u meso. Iznad ruba dokoljenki virilo je par kratkih dlačica koje je očigledno promašila brijući noge.
Katastrofa.
Kako neko može obući jednu crvenu a jednu zelenu najlonku? Zar je slijepa, ili je boli kurac? Ako je boli kurac, kakva je onda osoba? Što joj još nije bitno u životu? I kad bolje pomislim ove joj cipele uopće ne idu uz te najlonke. Izgleda kao opatica.
- Slušam te, odgovorio sam, - Gle imaš različite čarape - dobacim kao usput.
- Vidi, fakat. Nisam ni skužila. Ma baš me briga.
Znao sam.
- Gle nisam ni noge dobro obrijala - nastavila je.
Nemoj srat.
Na vrhu Lotrščaka smo se i prvi puta poljubili. Onako, za pravo. I od toga trenutka na dalje počela je moja emotivna kalvarija potaknuta neopisivo sluzavim i neugodnim fizičkim iskustvom.
Ljubila se kao deva.
Ne šalim se, mislim to doslovno. Kad god bi se počeli ljubiti zjevnula je tako jako da sam pred očima uvijek imao naslovnicu knjige i filma Ralje. Gurnula bi mi jezik do grkljana i zatim njime lamatala kao crijevo pod jakim mlazom koje nitko ne drži. A isto tako je slinila. Kad bi se omaknula sve oko njenih usnica sjajilo bi se kao čelo oznojenog Ljube Ćesića Rojsa.
I još je zatim dobila herpes.
U samo nekoliko dana naši su poljupci postajali sve kraći i kraći. Vezu sam prekinuo jednako brzo kao kad vam nestaje signala na mobitelu kad ulazite u tunel.
- Mislim da se više ne bi trebali viđati - rekao sam 48 sati nakon iskustva na Lotrščaku.
-Zašto, što je bilo?
- Pa mislim da.. Znaš… Nismo baš… Neće ići… Bolje da… - gubio se signal u mojoj glavi.
- Ništa te nisam shvatila.
- Ma stvar je u meni… Ne osjećam… Onda nije fer… Samo bih te… - nastavio sam.
- Sve mi je jasno. Nazovi me ako se predomisliš - rekla je i otišla.
Nisam nazvao.
Ovo me sve podsjetilo na san koji mi je jedan prijatelj ispričao. U snu je imao jako jako dugačak jezik i zato su ga obožavale starije dame, koje su u redu čekale pred njegovim vratima i onda je on svakoj…
Ali to je ipak već druga priča.
Post je objavljen 26.07.2006. u 14:52 sati.