I sama sebe pitam kako mogu napisat nešto suvislo ovako pijana. Da, opet pijana. Ali bijeg nije odgovor. Kao što niti ljubav nije zločin. Pa ne radim ništa što bi naudilo bilo kome koga volim, pa zašto bi nekom kao što si ti. Zašto nebi mogla otvoreno napisati post bez ikakvog straha, kao što ga sad pišem. Bila sam u Žderinom kvartu koji je drito nasuprot mojem. I uslikala sam njegov portafon. Osjećam se ko lunatic, al to nije uopće bitno. Vodka je postala moj prijatelj, više nije čak niti odvratnog okusa. Bacila sam flašu od bombice u drvo svom snagom, a ona mi se vratila, pa sam se morala sagnut da me ne pogodi ravno u glavu... Moram se pohvalit da sam čestitala rođendan dvijema osobama. Ali zahvala je bila vrlo oskudna. Koja šteta, sad se nemam s kim zajebavat. Nemam kome reć da mi ode potražit ključeve, i nemam koga nazvat kad se vraćam sama doma i uhvati me panika. Ah ta panika. Nisam ti nikad rekla da si mi onaj dan puno pomogao. Ups, upravo jesam. Pa baš ti hvala. Ali to ne kažem samo ZATO. Strah. Strah je najveći moj neprijatelj. Bilo da ga osjećam ja, ili da ga osjeća netko drugi, nekako sam uvijek JA ta koja ispašta zbog njega. Preksutra pak idem na more. Možda uspijem ta dva tjedna živjet bez straha, ko zna... I imam herpes. Bari mi se, a ja imam herpes!!!!!! Koji prokleti peh, želim da sutra nestane s mog lica. Ovako pijana sam u stanju sve reć, mada onaj dan nisam bila pijana. Možda je zato stvar postala toliko ozbiljna. Ne kužim... Jel u redu ako kažem oprosti???
Post je objavljen 11.07.2006. u 00:41 sati.