Dugo me nije bilo, ali to je zato što mi je bilo draže da ponovo funkcionalnu ruku koristim u druge svrhe. Na žalost nisam još doktorirao, ali sam zato malo ponovio kuhinju. Pre par meseci kupio sam komplet dobrih, teških noževa, pošto ovi Ikeini što sam ih do sada imao nisu ni za kurac. Onda sam pribavio sebi jedan stojeći mikser, zvan još i blender, za šejkove, čorbe i koktele. Iskusniji su mi rekli da ne bi trebalo da idem ispod 700 vati, da bi trebalo da ima samočišćeću (?) funkciju i, najvažnije, da ima stakleni rezervorar. Ti plastični se tobože lako prljaju i brzo umirišu. Poslušao sam savete i dosledno izabrao jedan koji po svim karakteristikama odgovara. Onda je došao na red avan, pre neki dan. Za njega osim veličine i nema nekih ekstra zahteva. Našao sam jedan odličan u obližnjoj kineskoj radnji. Napravljen je od kamena ili nekog kamenolikog betona, sivkaste je boje, i taman toliko veliki da mogu u njemu da izgnjavim beli luk, da napravim pesto sos ili da smrvim suve papričice. Izgleda skoro identično ovom ovde levo.
Ali doletelo mi je da ovaj izbor agresivnih, mlevenju i usitnjavanju namenjenih kuhinjskih pomagala nije slučajan. Primetio sam da kad god uključim blender, ili kada krenem da gnječim pinjole i bosiljak, slatkasta slina navre u usta. Nije baš da jagode postaju jagodice dosadnih kolega, ili da jabuke zamišljam kao jabučice mrskih neprijatelja, ali neka radost krene sama od sebe kada vidim da se to sve homogenizuje. Mislim hrana.
Post je objavljen 10.07.2006. u 13:42 sati.