ISTOČNO OD PAMETI...ODPRILIKE
"Ako ste žensko i ako ste talentovani, život vam postavlja zamke, bez obzira nato kojim ste putem krenuli. Ili ćete se daviti u domaćinstvu (i imati voltermitijevske fantazije o bekstvu) ili ćete žudeti za porodičnim životom i to iskazivati kroz svoju umetnost.
Ne možete pobeći od svoje ženskosti.
Nosite konflikt u vlastitoj krvi."
E.J.
Na malom papiru roze boje, piše ovo gore prekucano, i stoji mi pred očima svakodnevno. To što čitam ne vadi me iz govana u kojima se nalazim. Balansiranje mi ne ide, što ste svakako mogli da primetite, ali me valjda teši to što znam da nisam jedina. Glupost za sebe. To sa tom vrstom utehe.
Nije me bilo nigde. Ni u vlastitom životu, čini mi se. Fakat, sledi još jedan ispit i onda tek sekund predaha pred treninge uoči narednog ispitnog roka.
No nije ispitni rok jedini razlog. Ono što se zove mozak, i svest i sve te stvari, da ne kažem "tvari", sve su se zamrsile, te ja ispod ove crvene kose na glavi, i iza ovih očiju, zapravo šetam po gradu jedno ozbiljno umršeno klupko šarene vunice.
S jedne strane materinstvo. I dva nasmejana deteta.
S druge strane otežala istorija, mojom rukom izrežirana (ex, poluraspadnuta porodica).
S treće strane fakultet kao konopac za koji se držim da se ne udavim.
S četvrte strane muškarci. Zapravo samo jedan.
S pete strane bataljon žena koje zovem svojim prijateljicama.
S šeste strane nekoliko muškaraca, negde na pola puta između želje i prezira.
Posao.
.........
Ne mislim da je samo meni tako. Al mislim da neću još dugo moći ovako.
Određivanje prioriteta nije neka posebna mudrost, ali izgleda dovoljno velika za moju sasušenu pamet.
I tako, kad trpi fakultet dobijaju deca, kad trpe deca, dobija ljubavnik. Kad trpi ljubavnik, dobijam ja...
Smejem se, znate, ma svaki dan vrisem od smeha na ovu šizofrenu stvarnost. Dođe mi da odjebem sve, da pokupim prnje i mahnem SVIMA. Odlazeći nekuda, gde ću pronaći taj peace of mind.
Ipak, dovoljno sam porasla da znam da sam čitavo ovo sranje napravila sama. I da sam kanda dovoljno blesava da bih ga, iz zezanja, opet mogla napraviti. Te tu prestaju svi planovi. Na ovo sam se ipak navikla.
Dve stvari su, ipak, markirale period u kom se nismo družili.
Moja predstava koja će se igrati od septembra u najvećem dečjem pozorištu u gradu i povratak onog dole, za kim prosuh dušu.
Za ovo prvo, znam da bih trebala biti srećna do smrti, al s obzirom na to da znam koliko sam rada i truda uložila, nekako mi se to čini sasvim logičnim sledom stvari. Za ovo drugo, znam da bih trebala biti nesrećna, al s obzirom na to da znam koliko je teško lagati sebe, ispada da se malo i smejuljim, ne priznajući da mi ispod čela proleću laste.
Ne volim sebe kad volim. Lako zaboravljam. Cepam udareni štep na duši i ne mislim ni na koga, a ponajmanje na sebe.
odlazim sad, jer moram, a od sada, obećavam, biću tu.
Moja draga cyber bića. :)
Post je objavljen 03.07.2006. u 21:01 sati.