Ponekad mi se u životu dešavaju takve stvari kojima ne vidim poentu, a niti razlog. Barem ne onaj dobar. Ovo što ću napisati nije se desilo ovog trena. Bilo je to prije kojih mjesec dana i nisam previše gruntala o toj situaciji jer, mislila sam, shvatit ću bit kad-tad. Ali…ništa. I dalje mi je nejasno.
Možda je bolje da se vratim nekoliko godina unatrag…
Prije svog braka bila sam u jednoj besperspektivnoj vezi. Naravno, meni je tada bila perspektivna. Ma, realno, bila je perspektivna u p.m. Bilo je tu svega, ono, strašno i prekrasno istovremeno. Divnih trenutaka. Strastvenih. Bolnih. Nevjernih. Ma, što god poželiš. U mom životu te četiri godine bile su i sretne i nesretne. Promijenilo se podosta u nama od vremena kada smo se prvi put poljubili. Ja znam što je njega zadržalo u toj vezi toliko dugo jer nije bio osoba koju možeš očekivati pored sebe cijeli život. Bio je nemirna duša.
Jedne večeri došao je kod mene u stan. Prema njegovim kretnjama i iskri u očima znala sam da je pijan.
- Koji je povod tvog veselja večeras?
- Nisam sretan, ako to misliš.
- Ma, nisam ništa mislila. Samo pitam. Nije vikend. Nitko koga znamo nema rođendan. Ili?
- Moram ti nešto reći…
- Znam i što ću čuti… Kada?
- Paa… čuj…
- Pitam te kada je to bilo?
- Prije nekoliko dana.
- I nisi pomislio da si mi to trebao ranije reći?
- Nisam znao kako.
- Pa si se morao naliti da skupiš hrabrosti? Iako mi ni sada ne možeš pogledati u oči. Nakon svega kaj smo prošli ti se moraš oblokati da bi mi rekao istinu? Toliko malo sam zaslužila? Nakon svega zavrijedila sam da mi kažeš istinu u lice, ako ništa drugo.
- Oprosti. Molim te. Ne znam… ne ide. Nije bilo planirano. Grozno mi je. Život mi je koma. Cijeli život mi je koma.
- Ajde, priberi se. Reci mi, reci mi kaj te muči? Kaj je bilo? Starci opet? Seru zbog faksa? Lova? Kaj? Znaš da sam te uvijek slušala i zajedno samo našli uvijek neko rješenje. Ajde, evo, reci mi kao prijatelju… Gledaj me kao svoju prijateljicu.
Tada sam zastala. „Reci mi kao prijatelju…“. Bila sam razočarana. Bilo mi je žao što sam shvatila da smo on i ja na putu ljubavi postali prijatelji. Najbolji. Ja sam njemu bila najbolji prijatelj. Ruka spasa i oaza kada je bio izgubljen, sam i žedan. On je to znao cijeniti. Naravno, tek onda kada smo počeli živjeti odvojene živote.
Iako smo riješili tu večer neke njegove probleme, ja sam se na tren sjetila da sam mu osim prijatelja i djevojka i da me je povrijedio. Pogledala sam u njega, ustala se s poda, krenula prema vratima i samo hladno rekla: - Ostavi ključ od stana u poštanskom sandučiću. Nemoj biti u stanu kad se vratim.
Otišla sam. Nije važno kuda. Nakon nekoliko sati ušla sam zgradu i tupo zurila u sandučić. Molila sam Boga da ključ nije unutra. Toliko sam ga voljela. Dovoljno da zaboravim sve loše. Kada voliš možeš podnijeti više nego što misliš.
Ključ je bio unutra.
Navikla sam tugovati zbog njega tako da moja tuga nije bila ništa novo. To je već dobro poznati i uhodani put. I ja sam znala kako hodati po njemu, a da se ne izgubim.
Prošlo je i vrijeme. S njim smo došli i mi. Ponovo. No, ja sam bila već pomalo umorna i nisam vidjela smisla u toj bajci. Bajke su uvijek crne, tamne i mračne. Ne vjerujete mi? Pokušajte pročitati bilo koju s razumijevanjem i to ne između redova. Moj sadašnji muž nije bio razlog našeg prekida. Bio je samo povod. Konačno sam skupila snage i otišla. Mučno i teško. I danas nakon toliko godina se sjećam svih detalja.
On je bio u komi. Slao blesave poruke. Zvao u neko čudno doba noći. Večer kad sam se udala proveo je u bolnici na ispumpavanju želuca. Alkoholom je htio riješiti nešto. Što to? Ne znam. Možda nešto što nije želio rješavati kada je trebalo. Onda kada je meni još bilo stalo. Valjda većina nas shvati bogatstvo nečije duše tek onda kada ta duša odluči nastaviti dalje, ali svojom cestom. Znala sam da mu je teško. Nazvao me par puta i osjetila sam u njegovom glasu tugu i patnju, ali ja nisam imala namjeru glumiti u reprizi neuspješne drame. Ja sam otišla dalje. Bez njega. Ja sam nastavila živjeti. Bez njega. To ga je, čini mi se, najviše boljelo.
Susreli smo se još nekoliko puta. U tajnosti, naravno. Ali nikada ti susreti nisu bili s tendencijom obnavljanja nečega što je nekad bilo, ali je završilo. Upao je u neke životne gabule i sa mnom je jedinom mogao pričati. Znam da je i meni jedinoj vjerovao. Nikad se nisam smijala njegovim mukama. Ako sam mu mogla pomoći, pomogla sam. Ako nisam, pružila sam mu ruku prijateljstva i saslušala ga do kraja. On je znao da sam se u tim segmentima davala najviše i bez rezerve. Njegovo povjerenje je bilo teško zadobiti, a meni je to nekako pošlo za rukom.
U prosincu prošle godine dobila sam nekoliko njegovih poruka. Želio me vidjeti. Nisam znala kako da mu kažem da sam otišla jako daleko, da više ne živim tamo negdje. Reakcija je bila burna. Zamolila sam ga da mi se više ne javlja. Da je vrijeme da zaboravi. Pandorina kutija treba biti zatvorena.
I nije se javio. Nismo si čestitali Božić, Novu Godinu, moj rođendan. Nismo nastavili naš dobro poznati ritual. I sve je sjelo na svoje mjesto. Konačno. Do prije mjesec dana.
Sjedim na poslu. Zvuk poruke. Žnj broj.
Žnj br. : Halo, mačko!
Ja: Tko to mene pozdravlja?
Žnj br.: Pa „halo“?
Ja: Mene dosta ljudi pozdravlja s „halo“. Ne znam. Nikaj mi taj „halo“ ne govori.
Žnj br.: xy je.
Ja: Oho, poštovanje!
Žnj br.: Jesi dobro? Šta ima?
Ja: Baš nikaj. Šljakam. Ti?
Žnj br.: Ma, ništa. Mogu te nazvat?
Ja: Nazovi.
Zvoni…. Vibrira…
- Molim?
- Pa bok, mala!
- Pozdrav! Odakle ti i kakav ti je to broj?
- S posla. Pa di si, legice?
- Evo me. Delam.
- E, moram ti nešt reć. Sjediš?
- Ma, sjedim ti ja cijeli dan, ali zbog tebe se sad bum zaštepala za stolicu jer osjećam da je nekaj važno. Sjedim. Slušam.
- Ženim se!
- Fakat? Ajme. Pa, čestitam. Odlično. Kad?
- Uskoro. Htio sam ti to reći. Mala je ok. Nego… Rekao bih ti nešto o njoj pa mi reci kaj misliš.
- Pa kaj mene imaš to pitat? Daj. Ak je tebi dobra, onda je fakat dobra. Znaš kak si izbirljiv lik?!
- Ne. Moram čuti što misliš. Nisam nikoga drugoga htio pitati. Ti ćeš biti iskrena.
- Aha. Ajd, ok… Reci.
- Ma gle. Mlađa je od tebe. Par godina. Dobra je cura. Stvarno je ok. I znao sam da bude pristala na moje pitanje. Inače ga ne bih ni postavio. Mojima se sviđa. Stari bi više volio da smo ti i ja ostali zajedno, ali se i s ovom situacijom pomirio. Ma, znaš njega?! Nije završila faks ko ti i ne radi ni približno na takvom mjestu kao ti, ali je ok. Mislim, nemate iste ambicije… Niža je od tebe…To je za cijeli život, a i ona me jako voli. Šta kažeš? Jesam dobro odabrao?
Meni iskreno ništa nije bilo jasno. Nisam ni znala kaj da mu odgovorim. Zašto me uspoređuje s njom? Zašto bi ona morala biti kao ja? Čemu sve to? Moje mišljenje je bilo da se ženi iz krivih razloga. Ali nisam to mogla reći. Nisam mu mogla postaviti ni pitanja: „Pitao si je da se uda za tebe samo zato jer si znao da te neće odbiti? Da nisi bio siguran ne bi je pitao? Ona tebe jako voli??? Pa, voliš li ti nju, čovječe???? Sviđa se tvojim starcima? A tebi? Sviđa li se tebi, majmune jedan? Nije ambiciozna kao ja? Ma, definiraj mi ambicioznost, molim te!“ Naravno, nisam ga ništa od toga pitala. Bilo mi je žao nje.
- Kaj kažem? Pa, čestitam! Jako sam sretna zbog tebe! Nadam se da ti se ostvarila želja i da si pronašao svoju drugu polovicu. Vjerujem da je posebna kad si ti odlučio izreći sudbonosno:da. Znam da te nisu okruživali sretni brakovi i da nisi vjerovao u njih. Vidiš kako jedna osoba može promijeniti svijet? Baš mi je drago zbog vas. Sretan si?
- Onako. Jesam. Znaš kako je u životu.
- Budi sretan. Imaš razloga.
- Misliš?
- Da, naravno. Samo osmijeh na lice i sve bude ok.
- A kak ti se ona čini?
- A kako se tebi čini? To je važno. NIje važno kaj ja mislim. Ja je uopće ni ne poznajem, ali vjerujem da je draga i simpatična.
- I meni djeluje tako.
- Onda je čuvaj i ne igraj se. Više nisi dijete.
- A znam! Mislim da sam se promijenio.
- Jesi li?
- Valjda.
- Ja se nadam da jesi. Ništa. Gle, ja moram gibat. Posao zove.
- Ok. Oprosti ako sam te zadržao.
- Ma, nisi. Drago mi je da si se javio.
- Čujemo se?
- Znaš gdje sam. Znaš broj.
- Ne znam adresu. He he…
- Ni ne trebaš je znati. Ha ha…
- Ok. I, mala?
- Ha?
- Pazi na sebe, molim te.
- Da. Ok. Budem. I ti isto. Ajd, uživaj.
Srezala sam naglo taj neki tugaljivi kraj. Ja više ne reagiram na to, a nije ni nužno. Zašto pokvariti jedan razgovor samim pozdravom?!
Uvijek sam mislila da će mi biti teško kada čujem da se odlučio za veliki korak u životu. I to bez mene pored njega. Ipak je on bio moja prva zrela ljubav. Netko koga sam zaista voljela. Ali nije mi bilo teško. Nije mi bilo nikako. Baš nikako. Ni sreća ni tuga. Ne znam zašto. Ne želim vjerovati da nas vrijeme učini indiferentnima i da nekad posebne nam ljude počnemo gledati drugačijim očima, a bojim se da je tome baš tako. Prema njima ne osjećamo ništa više nego li prema nekom slučajnom prolazniku. Možda im znamo ime, prezime, obitelj, intimne tajne, ali oni se s vremenom pretvaraju u prolaznike. Nažalost.
I nije mi jasno zašto se javio? Zašto mi je to morao reći? Nije imao namjeru utrljati mi u facu: mogu ja i bez tebe dalje! Ali zašto ju je uspoređivao sa mnom? I zašto mi nije htio reći o kome se radi?
Možda prolaznici ne odaju više sve tajne jedni drugima…
Nešto se očito moralo promijeniti…
Promijenili su nas ljudi, kad to već nisu učinile godine…
Zna li ovdje itko sreću pisati il neko čudo za ljubav danas?
Možda je važnije znati brisati ono što je davno ostalo iza nas.
Ne mogu se sjetit svoje prve pjesme, poljubaca, dragih lica.
Nema ni tebe ni stare česme. Ne sjećam se mora, ne sjećam se ptica...
Post je objavljen 16.05.2006. u 12:11 sati.