Marketing
sritan mu rođendan...
da,da...godine idu, lete ko minute...i ovaj blog ima već dvi godine.
iskreno, nisan mislila da ću i izdržat ovoliko dugo.
al jesan.
i drago mi je zbog toga.
i neman neku inspiraciju za pisanje hommagea pa ćemo ovu obljetničicu proslaviti reobjavljivanjem mog prvog posta ikad.
zvijezda je rođena.................
Dosadno je za popizdit. Ovo je mali grad. Toliko je mali da centar društvenog života možeš u potpunosti viditi sa tvrđave. Sa tvrđave možeš viditi i svaku jedinku zasebno. Odozgo izgledaju maleno. Ko jebeni mravi. Samo šta mravi rade nešto korisno za svoju zajednicu. A šta naši «mravi» rade? Ništa. Troše vrime i živce sebi i drugima. Ode Thompson. Tamo Dražen Zečić. Svak svakog zna. Pa se neko opije ko majka Zemlja i slijedeću subotu to zna cili grad i šira mu okolica...
Ne, ne... u ovom gradu nemoš biti i čist i normalan. Odnosno dobro se zabavljat i biti čist. Kako bi to naši stari rekli – Nemoš bit i pošten i jeben. Nemoš...
Stvar je u mentalitetu. I volji. A u biti, mentalitet za sobom povlači volju. Jer, Dalmatinci su po mentalitetu lini, tj. nemaju volje. Nemaju volje čak ni za kvalitetnom zabavom.
A kako ja to, ovako, jelte, sjebana i nezadovoljna, zamišljan idealnu zabavu?
Otprilike ovako: izađe se oko 10 navečer, popije se piva u Tonija, malo se proćakula s ljudima koje poznaš, slušaš muziku itd. dok ti ne dopizdi siditi na jednom mistu. Onda s ekipom odeš malo plesat negdi. Na kvalitetnu muziku s dovoljno prostora za pošteno udahnut. Recimo, ko neki disko. Tamo upoznaš ljude s kojima ćeš slijedeće subote ćakulat u Tonija.
Onda ti i tamo dopizdi biti, pa odeš na još jednu pivu. Ekipa, naravno, mora biti raspoložena za konstantnu zajebanciju. Na svoj ili tuđi račun. Pa još malo priblezgaješ po gradu, igraš SAD-STOP i ne jebe te 2 posto šta te pola grada čudno gleda. Naravno, i ekipa mora biti raspoložena za igru SAD-STOP. Sad se sigurno pitate: «Jebate, koji je to kurac??» To vam je vrlo jednostavna društvena igra. Ekipa ide gradom i jedan član ima zadatak viknuti SAD! kad god mu pukne i u tom trenutku cila ekipa mora past na pod (dobro, u gradu bi mogla u čučnut, iz higijenskih razloga). I tako ostat ležat/čučat na podu ko debili dok ta ista osoba ne vikne STOP. Onda se triba dignut, a zadatak vikanja prelazi na drugog člana.
Samo, jebiga, ekipa nema volje. E, šta ti je biti Dalmatinac...?
Al to su samo moja whishful thinking. Nema toga ode.
Ode je, ka šta san već rekla – Zečić, Thompson, Magazin... polunarodnjaci. Nema se volje. Nema se ni nade. Jebiga, mislimo, a izdržat ćemo još ovu godinu pa idemo u Zagreb. Ako priživimo do Zagreba. Jer se ljudi, logično, ponekad požele zabaviti, a za to, kao šta smo već zaključili, nemoš biti čist. Pa se onda ubiju alkoholom. Ili drogom. Ili i jednim i drugim. Pa rade sranja. Voze. Prelaze cestu priko crvenog. Pa ne odu u Zagreb nego na obližnje groblje...
A ako poživimo, nije ni da je Zagreb sad ostvarenje svih snova ali tamo bar centar društvenog života nemoš vidit s tvrđave.
A to nije zato šta Zagreb nema tvrđavu.
koliko se toga prominilo...
Post je objavljen 13.05.2006. u 23:48 sati.