a
ove male ranojutarnje aktivnosti vrlo lako mogu prijeći i u naviku.
tako je to kad radiš.
da, tako je to, rekla bi jedna od mojih frendica, vidjeti ćeš kad ćeš raditi za ozbiljno.
kao da već do tada nisam imala crnoga radnoga staža na grbači.
pa kaj je tako jako bitno kaj piše u radnoj knjižici? ma koja kukavna penzija da joj se nadam? tko zna kam ću sutra, a kamoli do penzije ... ma ljudi, ne budite smiješni, sad je vrijeme za radovanje, sad!
da, eto, radim, od jutra. i opet.
i ma što ti rekla o tome, nije mi teško.
nije mi teško jer ja volim i hoću raditi, ali pod svojim uvjetima.
i znala sam da će to jednom sigurno biti tako.
i da ću moći doći na posao u trapericama.
i s ludom frizurom.
i raznobojnim noktima.
i dokazala sam to.
jer našla sam nekoga kome je bitno ono što i kako radim.
eto, radim, i nitko me ne pita kako sam obučena i kakve su mi boje tangice.
i nitko me ne tjera da radim ono što neću.
i ne popuje mi neka zblajhuša sa završenim menadžerskim prekokrevetnonoćnim tečajem.
da, radim, i veselim se svakom novom radnom danu.
makar on bio i neplaćen.
al' neće dovijeka, sad treba stisnuti zube i raditi, raditi, raditi.
plodovi će doći malo poslije.
i bit' ću spremna ubirati...
( ah, kako fino grije ovaj radijator... )
Post je objavljen 10.05.2006. u 12:31 sati.