Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/slobs

Marketing

Kečap ratnici

client downMomci iz obezbedjenja su ozbiljni ljudi. Kad nema puno ekplozija, a poslednjih par dana bilo je dosta tiho, obezbedjenje krene da simulira razne situacije i tako trenira.
Pre neko veče je simulacija uključivala mene. Negde oko 1 ujutru trebalo je da budem ranjen od šrapnela i da pozovem u pomoć. Za ovaj plan je znao samo šef i jedan bolničar. (kako se na našem jeziku kaze - medic?) Priprema je uključivala pravljenje krvave majice i mazanje kečapom. Nevolja sa tim kečapom je da se toliko uvuče u kožu da mi je trebalo dva dana da se oslobodim tog mirisa. Sad ne mogu ni da ga okusim, pripadne mi muka čim ga namirišem.




client down Anyhow, momci su bili na visini zadatka. Svi su preko motorola dobili signal za uzbunu i rasporedili se po krovovima kuća očekujući neprijatelja. Ja sam kukao i zapomagao praveći se ranjenim, a dvojica su utrčala kod mene i krenula da me previjaju. Isprva su izgledali zabrinuto, ali im je trebalo 4 sekunde da provale da krv nije voda, nego kečap. Previli su me i odneli do sigurne sobe, jedne prostorije koja nema prozore. Kraj uzbune.





client down Sinoć su opet padale granate na Sadamove palate koje se nalaze 200 metara od nas. Ceo taj kompleks je ogradjen visokim betonskim zidovima i u njemu se sada nalaze kozulati USA i Britanije, kancelarije UN, USAID, DFID i još nekoliko organizacija. To je zapravo minijaturna Zelena zona, slična velikoj Zelenoj zoni u Bagdadu, i samim tim jako poželjna meta za napade, usled količine stranaca po kilometru kvadratnom. Svako malo je raketiraju, ali te rakete su uglavnom one protivtenkovske iz ručnih raketnih bacača i svako ko je ikad igrao ‘Battlefield 1942’ zna da neprijatelja van tenka sa tim možeš da ubiješ samo ako ga pogodis u glavu. Zaista, jos niko nije poginuo u tim napadima, jer rakete uglavnom završe eksplodiravši o zidove tvrdjave. Dešava se i da se kompleks raketira onim partizanskim minobacačima, onim što stoje na zemlji sa cevkom okrenutom na gore, skoro horizontralno ka nebu, i u koju se odozgo ubaci granata koja odmah izleti i pod velikim lukom leti ka meti. (Yebote, koliko reči da se opiše ‘mortar’). U svakom slučaju, te rakete su smrtonosne samo u nekom malom radijusu od mesta ekplozije, mozda 5 metara ili tako nešto. Uz to, ekipa nema vremena da ga baždari, da gleda gde je pala granata pa da onda menja ugao. Njihova tehnika se zove ‘hit and run’ - ispališ par komada i tutanj, dok se nije podigao helikopter da ti objasni suštinu problema.



client down Ne bih da zvučim preteciozno, ali mi se zaista više ni ne osvrćemo na ekplozije. Pre par nedelja smo igrali pikado kad je u blizini naše kuće počelo puškaranje. Prvo iz naselja preko puta naseg, pa onda malo bliže, pa sa ulice tu ispred naše kuće. Jasenka, moja koleginica, je baš u tom trenutku držala strelice u ruci. Ozbiljnog lica, nišaneći, pre nego što će baciti streleicu u metu, izgovorila je istorijsku rečenicu : « Pucajte, ja i dalje igram darts ! »



Zaista, često me ljudi pitaju koliko smo mi bezbedni ovde i ja im uvek kažem da problem terorizma mnogo manje utiče na strance nego na domaće. Tu i tamo, s vremena na vreme, dignu nekog Amera, ali njih i tako ima svuda. Kladim se da u mnogo zemalja sveta tu i tamo strada neki Amer. Mnogo veći problem imaju Iračani sami. Naoružani banditi otimaju i ubijaju ljude po raznim osnovama, a najčešće po verskoj. Naročito su ugroženi ljudi koji rade za strance, i mogao bih čitav jedan post da posvetim tehnikama zaobilaženja problema kojima pribegavaju naše iračke kolege. Mnogi ne izdrže taj pritisak i odluče da radije žive u bedi nego da uopšte ne žive. Odliv mozgova je naravno svakodnevan, i susedni Jordan već ima nekoliko stotina hiljada iračkih doseljenika. Urbana demografska slika se takodje menja. Sunni koji žive u delovima grada gde su većina Šiiti menjaju stanove sa Šiitima koji žive u Sunni delovima. Uskoro će početi barikade i eto nama Bosne u sred Iraka.


client downIpak, život se nekako nastavlja.1. maj, praznik rada, svečano je danas proslavljen neradom. Mi smo ga proslavili izležavanjem na suncu, čitavih 20 minuta dok nije postalo neizdrživo. Temperatura uveliko prelazi 35 ovih dana, ali to je i dalje prijatno u poredjenju sa 55 koliko će biti za kojih mesec dana. Jedina strategija preživljavanja je kampovanje ispod klima uredjaja, uz molitve da naš agregat za struju ne otkaže poslušnost, jer struje ima par sati dnevno.



Kad se vratim, živeću na Islandu, ako bude prilike.



Post je objavljen 01.05.2006. u 22:47 sati.