Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/nostalgicni

Marketing

Commodore 64

Još kad sam bio sasvim mali, sanjao sam o tome da jednog dana imam svoj kompjuter. Kompjuteri tada još nisu ni postojali, bar ne ovakvi kao danas. Ja sam zamišljao neku kućnu verziju koja se skriva u ormaru od regala. Nije imao ekran, nego bi komunicirali tipkovnicom i printerom. Kasnije, tijekom školovanja, spominjali su se kompjuteri, AOP (automatska obrada podataka), bušene kartice, čak smo na faksu imali predmet AOP. Profesorica nam je crtala na ploči nekakve kvadrate, i u njih upisivala pojmove : centralna jedinica, eksterna memorija, periferni uređaji i slične pizdarije. Puno godina kasnije, kad sam već počeo raditi, kolege su u pauzi za pušenje pričali o nekakvim kućnim kompjuterima. Gutao sam u tišini, ništa ne shvaćajući, ZX 81, 2 kilobajta, Spectrum, memorija. Nisam se usuđivao ni pitati ništa, da ne ispadnem blesav. A onda sam na kiosku naletio na nekakvo specijalno izdanje časopisa Galaksija (čini mi se) i unutra je pisalo sve od A do Ž o kućnim kompjuterima, ali na lagan način, primjeren neznalicama. Preko noći sam postao znalac. Znao sam sve o Spectrumu, Commodoru, Galaksiji, Atariju, kilobajtima, memoriji, igrama i svemu ostalom. Samo nisam imao svoj kompjuter. Gotovo niko ga nije imao. Oni najhrabriji su ih švercali iz Austrije (u Italiji su bili strašno skupi), tada ih se nije smjelo samo tako uvesti, pa čak ni ako želiš platiti carinu i sve drugo (blažena Juga…). Patio sam u tišini, i čekao bolje dane. I konačno, jednog dana pojavio se zastupnik za Commodore u Jugi, Ljubljanska Avtotehna. Trebalo je istresti brdo deviza (oko 700 DEM) plus još duplo toliko dinarića, i to ne u dućanu, nego po raznim bankama, papirologije čudo jedno, a onda čekati i čekati, dok te ne pozovu da preuzmeš robu na skladištu, negdje u Šiški, u tri pizde materine …
Nakon svega, moj prvi kompjuter legendarni C 64 bio je spojen na prastaru Gorenje TV, jer su starci bili uvjereni da će nova TV „izgoriti“ od kompjutera. Nakon prvih početničkih neuspjeha (load eror ..) i štimanja glave na kazetaru, te traženja koliko-toliko poštenog pirata, uslijedili su dani i mjeseci bjesomučne zabave s igricama … dechatlon, pit stop, skiing, a kasnije legende poput imposible mission, boulder dash, david mm, elite jebote, kad se samo sjetim.
Kum mi je proveo prvu bračnu noć kod mene, igrajući se, a žena ga je čekala doma … Znao sam trčati bukvalno s posla, grabeći po tri stepenice na četvrti kat, jer sam znao da je stigla kazeta s novim igricama … Danas me više ništa, ama baš ništa, ne može toliko uzbuditi.
Kasnije je došla Amiga, pa prvi PC na poslu, ali C64 je bio i ostao neponovljiv. I dan danas ga imam, čak i originalnu kutiju. Ispravan je, ima i kazetar i disketnu jedinicu (jebote, platio sam je 400 DM polovnu) i brdo igrica i drugih programa, ali kad se zaželim, uključim emulator, i do besvijesti skidam igrice sa net-a. Učitavaju se u sekundi, a nekad … sa svim turbo loaderima … ha, ha, sada se ovi mladi blogeri pitaju o čemu ja to, zaboga, pišem …


Post je objavljen 25.04.2006. u 08:39 sati.