Ajmo…udah iiiiii izdah… ponovite radnju. Udah…..iiiiii….izdah. Trebat će vam, vjerujte mi.
Opet onaj iritantni zvuk pristigle poruke. Mala, ajde skoči na kavu do mene danas poslijepodne. Ne, nemam volje tipkati po mobitelu. Zovem je.
-Molim?
-Hej mala, kakav je to poziv? Za danas?
-Pa, mogla bi, a? Ajde. Skočimo tu u kvart na kavu. Došla bih ja, ali nemam auto. Sorry.
-Ok. U četiri, može?
-Može.
-Nazovem te kad budem pred zgradom pa se spusti dolje.
-Na zapovijed. Vidimo se. Pazi kak voziš.
-Mhm. Pa-pa.
Malo sam se još motala po stanu. Navukla na sebe neke krpice, javila se kome se trebam javiti kad odlazim i odskakutala u garažu. Brrrrmmmmbrrmmmm.
Malo motanja po gradu, gubljena po semaforima, pronašla sam X na karti izgubljenog blaga.
-Poštovanje! E, ja sam dolje. Silaziš?
-Ma, dođi gore na kolače. Malo klopneš i idemo na kavu. Ajde, ne mudruj.
-Dobro, ali bez zadržavanja. Imam ograničeno vrijeme kretanja van Zagreba.
-Jasno. Ajde, brzo.
Nekako sam se nadala nekoj zgradi s liftom, ali uzalud. Uvijek se iznova tješim kako je to dobra vježba za moje dupe i da mi samo koristi.
Lagano me zaslinio njezin pas koji je razdragano mahao repom i bio poprilično umiljat. Sjele smo i servirala je kolače. Pričale smo ni o čemu posebnom. Onako, više o sitnicama koje život (ne)znače.
-Jesi se najela?
-Jesam.
-Odi samo u dnevnu. Sjedi, zapali i ja dođem čim obučem majicu.
Odvukla sam se tamo. Svijeće su gorjele po cijelom stanu. Budući da je bila zima i noć je brzo pala plamen svijeća na zidu ocrtavao je samo neku sebi poznatu razigranu koreografiju. Gledala sam u neku knjigu. Ušla je nečujno u sobu i primijetila sam je tek kad je svoje koljeno priljubila uz moje. Nešto sam se nasmijala, onako blago. Ni sama ne znam zbog čega, ali jesam. Sjela mi je u krilo okrenuta prema meni. Kažiprstom je lagano prešla preko mojih usana i čudno me pogledala. Sva sam se ukočila i pokušavala se uvući u krevet onoliko koliko mi je to dopuštala fizika. I dalje sam gledala u nju. Danas kada razmišljam o tome čini mi se da te trenutke nisam ni disala. Skinula je sa sebe majicu i grudnjak. Položila sam oba dlana na čelo i nagnula glavu.
-Daj, hladno je. Obuci se.- vjerojatno nisam uspjela od šoka smisliti ništa pametnije.
-Ne želim. Pogledaj me.
-Molim te, nemoj to raditi. Kaj ti je?
-Hej, draga, pa nije ti valjda neugodno? Ha, mala moja?
-Nije mi neugodno, ali mi nije baš ni ugodno. Jesam ja nekim svojim postupcima navela tebe na to da sjedneš meni u krilo i pomisliš kako bi trebala biti gola? Kaj ti očekuješ od mene? Nemam neko pametnije pitanje, oprosti.
-Ništa. Samo se opusti. Ja sam sigurna da će ti se ovo svidjeti. Nisi nikad prije? Ja nisam.
-Gle, situacija baš i nije stvorena za neko debatiranje i fakat mi se ne raspravlja o tome bi li mi se to svidjelo i jesam li se u takvoj situaciji našla prije ili nisam - nekako me živcirala ta napetost koja je ispunila sobu.
-Samo sam htjela osjetiti tvoje usne kad se ljubiš. Molim te. Molim te - već se lagano počela maziti - Uzdišeš li?
-Nemoj… Nemoj, molim te. Obuci se.
-Želim te osjetiti, pokušaj to razumjeti.
-Uopće to ne pokušavam razumjeti. Daj...
Lagano je spustila glavu, zatvorila oči i prislonila svoje usne na moje. Bila sam mirna. Ne, zaista nisam ni disala. Jezikom je razmicala moje usne i lagano me ugrizla. Disala je ubrzano i tijelo joj je bilo vrelo. Rukom me uhvatila za kosu i povukla moju glavu u stranu. Jezikom je klizila prema mom vratu.
-Stani.
Opustila je stisak i odmaknula glavu. Čudno me gledala.
-Ne mogu. Ne sada. Idemo. Sjećaš se, zvala si me samo na kavu? – pokušavala sam napraviti neku zabavnu situaciju od ove napete atmosfere. Nije mi polazilo za rukom.
-Dobro…
Konobar je poslužio kavu. Pričale smo i smijale se kao da se ništa nije dogodilo i tako je bilo najbolje. Tek kad sam sjela u auto i vozila se kući, a na vratu vidjela razmazani ruž postala sam svjesna da se ipak nešto dogodilo…ali to mi ovoga puta nije promijenilo život.
I…kaj mislite da ću napisati? Da sam se onda probudila? Ne, onda sam otišla spavati…..
Post je objavljen 18.04.2006. u 19:29 sati.