Marketing
Tokijski dojmovi
Go-zai-mas!
...ilitiga kako bi se u nas reklo - Dobro van jutro!
Evo, malo po malo uspijen napisat još di koju rič. Još van dugujen malo opisa mojih prvih dojmova ovde. S obziron da san doša taman u pravo vrime, kako svi ovde kažu, šteta bi bila da nisan malo prođira i vidija ono šta svi ovde čekaju godinu dana. Ma nije finale ničega, mada su japanci dosta sportski nastrojeni (svi trču svako jutro - na posal), nego - trišnje. E, baš trišnje. Mislin da smo mi ipak malo praktičniji od njih, jer su nama ipak trišnje malo zanimljivije na lito. Kad imaš šta ubrat sa njih. A ovde je skroz drugi đir... U nedilju je bija ka nacionalni praznik - "Cherry Blossom", dan kad procvitaju trišnje (mada iskreno sumnjan da su baš to jutro sve propupale, ali dobro, neka in bude. Ipak ja ovde nisan domaći.) A stvarno, ima se šta i vidit, sve u rozo... Ima trišanj svud (a šta će tek bit na lito...). I cili grad je vanka, sve puno svita. I svi stoje i gledaju u trišnje. Gledaju kako cvita. Stoje i dive se. Satima...
U nas je puno lipše kad masline procvitaju. Ljudima nekako draže. A i lakše ih je brat.
E, sad da se vratimo na malo realnije teme. 
Gori san spomenija kako trču svako jutro. E to je ništo za vidit. Ka dite san se uvik pita kako izgleda mravinjak iznutra. Eto, dobija san priliku konačno i to vidit. Kad se spustiš ispod zemlje, moraš dobro isplanirat još na vrh skalini di ćeš krenit. Jer, kad te uvati masa ljudi, moš se samo okrenit i priko ramena mahnit vlaku koji ti je uteka. I ako se ne izlaktaš vanka iz te bujice ljudi, završit ćeš u vlaku koji će te odvest priko po grada. Naravno, na krivu stranu. Zaj... me jedan put, neće više. Sad iden na posal po ure kasnije. manja je gužva. A kad izađu iz vlaka, krene stampedo, ali svi su u ritmu - ka da je vojni kamp. Sinhronizirani su, ka da gledaš jednu veliku stonogu u noge. I još desetak njih. tija san reć - stonoga. Ajme!
Znan, pitat ćete me sad i ono glavno - a kakva je spiza? E, lipi moji... Pravo da van kažen, bilo me pomalo straj na putu ovamo. Po onome šta san prije čita i vidija na televiziju, za malo san ponija boršu onih konzervi ribe s povrćen. Izola brand. Te su najbolje. Ali, moran priznat da san živija u zabludi. Spiza in uopće nije loša. Ima svakvih okusa - ribe, mesa, zeleni, trave iz mora, ma sevga. Naravno, uz rižu. Na kruv morete zaboravit. Vidit ćete ga samo ako negdi za marendu kupite sendvić u najlonu. Od jučer. Nego, šta se spize tiče... Može se za neku normalnu cijenu naručit pristojan obrok. Pogotovo u vrime obida. Ima oko firme par malih restorančića (je, koristin umanjenice, ali virujte mi da ne može drugačije) di smo se skoro pa udomaćili, i za obid i za večeru. Još malo pa će nan i stol rezervirat. Dobije se uglavnom za obrok dvi zlice juhe, dva lista neke salate ili nečega sličnoga, pjat sa glavnin jelon - ovisi šta naručin, i neizostavna terina riže. Skoro da se čovik može i najist od toga. Japanski čovik, naravno. Meni taman otvori apetit. Al mi je nekako neugodno sad još jedan put pitat, straj me da se kogo ne uvridi, misliće da mu nešto ne vridi sa spizon, da je Božemiprosti mala porcija. Tako da uz još koji sendvič usput, može proć obrok. A moran još jedan put priznat da je stvarno ukusna spiza. 
Nije in ništa prigoreno, sve je (pogotovo povrće) skoro pa živo. A opet nije sirovo. I hrskavo je a ne izgoreno. I manistra in je lipa. Uvik je al' dente. Pisat ću još malo o spizi, drugi put, ima se o čemu pričat.
A još da je kruva...
Post je objavljen 07.04.2006. u 02:33 sati.