Danas imam godina i dana koliko je imala moja stara kad me rodila. Nije da pazim na taj datum. Sasvim slučajno sam to skužila.
Nedavno je sanjala (moja majka) da sam trudna. Noćas opet. I svi su željno iščekivali to dijete. Tata je bio neki Marinko Dalmatinac. Kud baš Dalmatinca. Nemam ništa protiv njih, ali ni nemam želudac i uši za podnijeti količinu i vrstu romantike kojoj su oni skloni. Pretpostavljam da su oni i izmislili romantiku. Dalmatinac bi se ljubio, a ja divljala po krevetu. Ne nužno po krevetu. U svakom slučaju, Dalmoši i ja - nikako. Tak sam ja razmišljala zakaj je to ona sanjala. Volim analizirati snove. Zaključila sam da ju podsvijesno muči kaje ona u mojim godinama imala mene i muža u njihovoj kući. Ja u njenim godinama nisam završila faks, živim pod njenim krovom, ozbiljna veza mi je apstraktan pojam, a djece se bojim. Uvijek kad sanjam da imam djecu ili da se brinem za tuđu, u biti sanjam da sam ih zaboravila. Na kraju se u snu uvijek pokušavam sjetiti gdje sam ostavila to jebeno dijete. Nađem ih na ultimate mjestima: u vešmašini, ispod jastuka, na televizoru, lusteru, pod tepihom... Još ne znam da li je poanta da sam zaboravila na dijete ili da ga ipak na kraju nađem.
Koja je to psihologija...
Post je objavljen 14.03.2006. u 10:49 sati.