Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/dangerousgoods

Marketing

KINDU (je rupetina) I

Kindu je rupa. Na kraju ove ceste se spaja na aveniju Mira. Aveniju!? Nesto kao Avenija
Dubrovnik ili Republike Njemacke. Daj me nemoj…….africka posla.


Nakon uspjesnog slijetanja I polijetanja iz Kanange I Bukavua, sretno se prizemljih u Kindu.
Odmah me izvadili iz avijona I ravno u ured. Ja reko, ajmo na posao, a moj Movcon
frajer veli da prvo imamo sastanak.Klasnicni UN pristup kad se treba delat.
Javili su juznoafrikancima da nis od sastanka, nego da se dovuku do aerodroma i
da idemo pogledat te explozivice, dok je jos dan. Potonji su uletili u Air Ops ured
nakon pola sata, napravili smo kratki briefing i tutanj u aute, da stignemo do mozda
kilometar udaljenog depoa.
Kilometar u Kongu zna biti jako puno, a to se ubrzo i pokazalo tocnim.
Juznoafrikanci su isli ispred nas u djipu i vec nakon petsto metara uvaili se
u takvu kaljuzu da nije bilo samse da se izvuku. A i cestu su uspjesno blokirali.
Sirina ceste je dovoljna samo za jedan auto, pa se i kongolanci koji ispadaju
nenadano iz travuljine koja je obrasla cestu, moraju micati u stranu.
Pored nas je prosao neki lokalac sa velikim viperom na stapu, kojem je
rascopao glavu i sad bu vecera. Te otrovne zmijurine su uobicajene u Kongo
i spadaju u specijalitet domace kuhinje.
Posto nismo mogli ni mi proci, zvali smo viljuskar, oni za sve terene, da izvuce
auto, a za svaki slucaj i recovery kamión iz transporta. Mi smo se dogovorili da
cemo dalje pjesice, jerbo nije daleko. Prosli smo malu bazu bolivijskih vojnika
(svi bolivijci izgledaju zdepasto) koji su zaduzeni za osiguranje depoa i eto nas
na destinaciji. Pregledao sam sve, napravio popis svih pizdarija kaj moraju letat
i hodaj nazad. Na povratku smo ustanovili da se i viljuskar ukopao, pa i on treba
izvlacenje, no recovery kamion je vec stigao.


Ovak se roba prenosi………


A ovak se prevozi…….


Ova dva klinca su cistili biciklo nakon prolaza kroz blato……


Ugostili su me pripadnici juzno africkih mirovnih snaga. Dobio sam kontejner sa klimom i prilicno dobrim krevetom. Posto smo stigli oko sedam navecer u kamp od tusiranja nista jer voda se pusta od 5 do 6 popodne, pa ko stigne. A zakasnili smo i na veceru. Bad luck!
No vojna birtija je bila otvorena. Naime, oni smiju piti samo petak i subotu. Nis, ja gore sa Chrisom, sefom logistike i narucim Amstel ladni, six pack naravno. Piva dólar.
Upoznali me sa komandantom, pa mi zasjeli i udrí po onoj pivi. Chris je u mejduvremenu isao zapalit rostilj da ispeku neko meso z anas jerbo smo gladni da bi vipera pojeli. Svako malo nam se pridruzio jedan stariji gospodin sa ribickim sesirom, s prednjom stranom presavinutom gore. Samo je govorio kako je danas bolje. Nis nisam kuzio, neg sam gledo u njegove prednje zube koji su na moje cudjenje bili za pola kraci nego sjekutici. Konda je glodo vodovodnu cijev cijeli zivot. I to je cijela prica al, posto sam se digo u pola cetiri radio ko konjina i napokon se vratio u Kinshasa……..Sutra fotke o pecenju cigle, butiku, par lokalnih kucica i kako se susi ves.
Za Blog iz Kindu-a, Peacekeeper.
Aj,


Post je objavljen 07.03.2006. u 21:29 sati.