...budući je pri pisanju posta nestalo hebene struje, pokušat ću rekonstruirat...
Nakon jučerašnje melankonije danas sam nastavio udarnički, "Alija Sirotanović & Avdo Humo style"... Pri kraju sam sa izvršenjem zadatka na poslu. U petak je ispit. Moram malo bacit oko. Znam da će dobro proć, al hebiga...treba ić na sigurno.
Ivica Kostelić osvojio srebro, stvarno velik uspijeh, nitko osim njega samog se nije tome nadao. Spuštao se niz onu stazu uz zvuke Jimmija Hendrixa. To je fajter. Nikad se ne predaje.
Blanka Vlašić umalo srušila svjetski rekord. Bila je blizu, jako blizu. Mislim da je pitanje dana kad će skinut tih 208 cm, koliko iznosi svjetski dvoranski rekord. To je fajter. Nikad se ne predaje.
To su fajteri, nikad se ne predaju. Naporan rad, upornost, htijenje. I pobjedničko srce. To je recept za najveće domete.
Tvrdnja iz prošlog posta o mržnji moje drage spram sentimentalnosti se potvrdila. Još nisam siguran, ali mislim da me "nagazila" kad smo se sinoć čuli preko telefunkena. Naime, rekao sam joj da sam pjesmu na blogu posvetio njoj, što je izazvalo salve čudnih reakcija. Ustvari, reakcija je bila očekivana, ne znam što se drugo i moglo očekivati. Al nema veze, barem sam dao svoj doprinos hrvatskoj lirici.
Jer...ja sam fajter. Nikad se ne predajem.
Keep on bloggin'!!!
Post je objavljen 15.02.2006. u 10:19 sati.