Ja sam jedan sasvim običan čovek, moj horizont očekivanja dobacuje do plafona poljskog klozeta, na poslu sam svakodnevno od 09 do 17 i kada gradonačenik Bogdanović kaže: „Građani, vezujte kese za đubre pre nego ih zafrljačite u kontejner!“, ja vezujem svoju kesu pre nego je zafrljačim u kontejner. Kada stigne pretplata za RTS, ja platim pretplatu za RTS, a i inače sve račune plaćam blagovremeno, da se naši javni servisi, uz sve svoje brige, još i oko mene ne sekiraju. I kako ja sad da se izborim sa tim sibirskim anticiklonom koji nam obećavaju? Kako da se oduprem slepim silama prirode? Tu sitna lukavstva ne pomažu. Ove su me misli morile juče dok sam šareni veš vadio iz mašine i prostirao, a beli stavljao u mašinu. Pobogu, ja ne želim da se smrznem mlad, preda mnom je još toliko pretplata koje treba izmiriti. Inače, u skromnom stanu u kojem obitavam nemam ni radio ni tv aparat, ali računam da ako moja žrtva kompenzuje gubitak koji RTS-u pravi barem jednan buntovni ili nesavesni građanin koji za pretplatu ne haje (recimo Bogoljub Karić, taj je sigurno i za to kriv), e onda u redu.
Na stranu anticiklon, Sibir ima i niz drugih, neprijatnijih konotacija. Eno vam pisca Solženjicina kojeg je cela ruska nacija od milošte zvala Serž. On na prvoj strani svog kapitalnog dela Arhipelag gulag, koju sam ja pročitao i tu prvu stranu toplo preporučujem, piše kako su pitomci jednog od mnogih zavoda za prevaspitavanje, posejanih na teritotiji tog Sibira kao objekti za kongresni turizam oko znamenitog jezera Palić, dakle kako su ti neki pitomci u ledu pronašli ostatke praistorijske životinje, a u pitanju su bile goleme ribetine, i kako su to na licu mesta oglodali. Dakle ne zima samo, nego i glad. U najvećoj meri neprijatno. Kako bih se malo rasteretio od ovih crnih misli pustim ja sebi film Dogville reditelja Larsa fon T. A tamo imam šta i da vidim, čovek muči čoveka i jedan drugog ništi kao skot skota, pa u još crnjem raspoloženju krenem po komšiluku da tražim lopatu, da se odma’ zakopam. Ali ne lezi vraže, stigne meni sms da se priključim društvu veselih ispičutura u kafani Manjež, i ja odem na pivo.
Inače sam saznao za ovakav događaj koji potresa državu Austriju. U skladu sa zakonima o povraćaju imovine koju su nacisti zaplenjivali Jevrejima tokom II sv. rata, na red je došlo i nekoliko Klimtovih slika. Naslednica je potomak izvesne Adele Bloh Bauer koju je slikar ovekovečio, i treba da dobije oko 100 miliona evra na koliko su slike procenjene. Eto ti ga na. A moja prababa Perka jurila kokoške po avliji u selu Vinjištu, umesto da je kao Adela upecala jednog takvog obećavajućeg umetnika i izradila za potomstvo makar mali portretić ili beznačajni kroki. Uskogruda i glupa žena bez vizije. Šta bi joj falilo da se malo pomučila, prošetala do Beča, srkutala šampanjsko vino i razgolitila nožicu zarad umetnosti, zatim iskamčila sliku i vratila se u Vinjište da juri kokoši, a sliku stavila na tavan da leži dok joj ne skoči cena. Ta moja prababa je bila prelepa žena i priča se da su se na njenoj svadbi ljubomorni udvarači toliko gadno potukli da je bilo pet mrtvih.
I tako. Čiča-miča i gotova priča.
Post je objavljen 22.01.2006. u 13:33 sati.