Marketing
This monkey's gone to heaven
Pre nekoliko meseci je poznati svetski dizajner Karim Rašid (www.karimrashid.com) Pariz svrstao u grupu “prevaziđenih” metropola. I pored toga što je turistički izvikan i hollywoodski izlizan, ova je tvrdnja daleko od istine. Bez obzira na to da li ste u Pariz došli zbog posla ili zabave, na dva dana ili dvadeset godina, Pariz jednostavno ima ono je ne sais quoi što ga odmah zacementira u vašem srcu i turističkim planovima za budućnost. Bilo da su to male kafeterije na obali Seine, strme uličice ka Sacre Coeur, prelepi parkovi, dashing noćni život ili preskupi shopping, Pariz ima ponešto za svakoga i nije čudo da ga godišnje pohodi preko šest miliona ljudi iz celog sveta, uključujući i turistički-poludelu mene.
Ovog sam puta u Pariz samo “svratila” pre odlaska u nikad-ranije-posećeni Reims. Vremena je bilo malo pa je svaki trenutak morao da bude dobro osmišljen. Dodatno, u to vreme su se u predgrađima Pariza rasplamsavali nemiri pa se valjalo pripremiti i za mnogobrojne nepredviđene okolnosti. Činjenica da u zemlji traje vanredno stanje očito nije jebala samo pasoškog kontrolora na aerodromu Charles de Gaulle jer je ovog opasnog raščupanog psiho-teroristu u zemlju pustio maltene bez ikakvog posebnog zagledanja u pasoš.
To da su Francuzi vični komplikacijama saznajete već na aerodromu jer je Charles de Gaulle jedna preglomazna, prekomplikovana, potpuno disfunkcionalna kružna zgradurina u kojoj ćete, skladno Marfijevim zakonima, uvek ići u suprotnom pravcu od onog koji zapravo trebate. Posle određenog vremena neophodnog da ispsujete sve živo i neživo (uključujući i kofer od 17 kilograma koji ste bezrazložno napunili papirčinama) dolazite do voza za Pariz koji, u normalnim okolnostima, putnike iskrcava i u nekoliko predgrađa na putu za Gare du Nord ali ne i u situaciji kada u tim predgrađima “divlja” stanovništvo koje francuske vlasti tako predano vole da ignorišu.
Kada nakon 20 minuta direktnog zujanja kroz raznorazna soc-realna naselja stignete do Gare du Nord, zaključujete da vaš sledeći voz ide sa Gare de l'Est i da bi, u cilju nesmetane jurnjave po gradu, kofer valjalo deportovati tamo a-sap. Gare de l’Est je od Gare du Nord udaljena samo jednu metro stanicu ali avaj – to je po francuskim standardima komplikovanije nego što se na prvi pogled može činiti. Sada bih mogla naširoko i nadugačko da opisujem kako sam kofer vukla do Gare de l’Est, kako se on zaglavio u automatskim vratima, kako mi je pola stanice pomagalo da ga odande izvučem, kako sam na Gare de l’Est saznala da se deo sa lokerima renovira te da moram nazad na Gare du Nord, kako mi se kofer opet zaglavio i koliko sam se namučila da ga se otarasim ali neću.
Znate vi več da sam ja hodajući blam, nema potrebe da to dodatno naglašavamo, zar ne?
U svakom slučaju, nakon što sam sa sebe skinula 17 kilograma patnje i bola, program je mogao da počne. Zbog nedostatka vremena da svoj sightseeing “produbim” odlaskom u krajeve grada u kojima do sada nisam bila, odlučila sam da se držim rute koju već znam i da smisleniji city exploring ostavim za sledeću priliku. Dan je bio prelep a grad, i pored pretećih “dešavanja” u blizini, prepun američkih baba i japanskih dosadnjakovića sa fotoaparatima. Zanemarivši svoj uobičajeni cinizam usmeren ka turistima, prihvatila sam se fotoaparata i mape i započela svoj pohod. Ako želite da obiđete najvažnije znamenitosti za jedan dan, evo šta vam predlažem!
Početna destinacija: Katedrala Notre Dame
Ovo je jedna od najznačajnijih građevina u turističkoj ponudi Pariza. Nalazi se na Ile de la Cite i do nje ćete najlakše doći metroom (stanice: Cite ili St-Michel) Njena izgradnja je trajala skoro 200 godina i završena je sredinom XIV veka. Nakon toga, Notre Dame je nekoliko puta bila uništavana i rekonstruisana. Poslednja rekonstrukcija, započeta 1991. je završena pre par godina što mi je omogućilo da u katedrali po prvi put uživam bez raznoraznih skela i džakova u blizini. Više informacija o ovoj turističkoj atrakciji možete naći ovde. Fotografisanje: obavezno.
Nakon posete katedrali (koja vam, zbog ogromnih redova, može oduzeti dosta vremena), bacite svoje karte za metro u smeće i krenite u šetnju pored reke Seine. Ne propustite da zastanete na mostu
Pont Neuf jer je uživancija zagarantovana. Ovaj most pređite, skrenite levo i nastavite pravo do poznatog muzeja Louvre.
Sramota je priznati, ali ja nikad zapravo nisam ušla u Louvre. Prošla da, slikala se da ali ušla ne. Znam blam je i evo, udaram se sapunom zamotanim u mokru čarapu ali šta ćete kad mrzim redove od po nekoliko stotina metara. Namesto da se lelujam u sendviču između dve američke college-feministkinje, radije biram da nastavim pravo i zakoračim u raj na zemlji.
Da, u raj na zemlji. Park Jardin de Tuileries.
Ne znam kada sam tačno shvatila da je taj park jedno od mojih omiljenih mesta na celoj planeti. Mora da se to desilo negde između mog prvog ulaska tamo i čaše vina koju sam popila sedeći na obodu jedne od dve fontane. Ovaj park ima apsolutno sve sadržaje potrebne jednoj gužvom-izmučenoj jedinki – lepo sređeno zelenilo, čist vazduh, velike fontane sa prijateljski nastrojenim ptičurinama, udobne stolice i ligeštule u kojima, zavaljeni, možete da odmorite noge i oči i popijete svoju kafu/vino/pivo i/ili odremate. Divota! Šteta je ovde doći zimi i propustiti sve ono što park pruža na pristojnoj temperaturi zato birajte kada ćete putovati. Ne plašite se da ovde provedete barem sat vremena uživajući u suncu. Parižani ovo obožavaju – proverite zašto!
Nakon nirvane dosegnute u Jardin de Tuileries, nastavite pravo ka Place de la Concorde i Champs-Elysees. Ja sam možda propustila da spoznam zašto svi lude za Champs-Elysees ali se, ako ništa drugo, vredi prošetati istim i slikati Arc de Triomphe.
Nakon ovoga treba skrenuti levo, preći Seinu, i otići na poznati Tour Eiffel. Ja se nisam popela na vrh ali čujem da je pogled neprocenjiv. Malo sam sedela i slušala dva Rusa kako komentarišu prisutni ženski svet, malo sam šetala okolo i slikala se, malo sam uživala u lepom vremenu i raskošnim stambenim četvrtima koje su načičkane u blizini. Iako je sve to impresivno, nisam mogla da se otmem utisku kako francuski egalite, fraternite, liberte vredi više za one koji zaštićeni obitavaju u zgradama sa portirima i debelim obezbeđenjem nego za one koji žive u kartonskim naseljima negde na putu za Charles de Gaulle. Za dobrostojeće Francuze su siromašni, getoizirani emigranti samo divljaci koji pale aute i retko ko će vam priznati da iza tog revolta krije jako velika nepravda.
Većina će reći – svi smo Francuzi, svi smo jednaki i imamo iste šanse, šta, hoćeš reći da nismo i da tu ima jako puno diskriminacije?! Quoi?! O čemu ti pričaš ooo, nečastiva osobo i Srbije? Go to your room!!!
Ako zanemarimo moje kratko zalaženje u socijalnu politiku i vratimo se na sightseing, kao sledeću destinaciju predlažem Sacre Coeur. Ako vas mrzi da pešačite do tamo, uzmite metro (i prokunite me što ste prethodno karte za isti, na moj nagovor, bacili). Stanica metroa koja vam treba je Abbesses, koju inače dobar deo vas poznaje i kao stanicu na kojoj se odvija deo filma Amelie Poulain. Deo grada u kome se Sacre Coeur nalazi (poznati Montmartre) otkriva jedan potpuno novi svet koji će vas ostaviti bez daha. Ne propustite da se prošetate pored Moulin de la Galette, Moulin Rouge i Place Pigalle. Za najupornije fanove, iz pouzdanih izvora saznajem da se kafić iz gorenapomenutog filma nalazi u Rue Lepic, tik do Moulin Rouge. Pouzdani izvori navode da se tamo služi najbolji creme brulee u gradu pa ga nemojte propustiti!
Moja turneja se završila ispijanjem kafe u jednom kafiću blizu Sorbonne. Nakon ovoga je nastalo trčanje na Gare du Nord, jurcanje na Gare de l’Est i odlazak u Reims. Da li je to bio povratak u surovu realnost ili odlazak u novi raj pišem neki sledeći put. Do tad, nekoliko praktičnih informacija:
Apsolutni must su: ravne cipele za šetnju, mape grada i metro linija, lepo vreme, dobro raspoloženje
Transport: nožni, a gde je neophodno koristite metro (metro karte kupujte na veliko, 10 karata 10 evra, 1 karta 1,40 evra, ne znam za specijalne višednevne ponude, pogledajte na internetu)
Cene pića i hrane: ovo zavisi od toga gde ste. Ako sednete u neki nadrndani kafić blizu neke turističke atrakcije, cene pića i hrane mogu biti višestruko veće nego u sličnom mestu 4 ulice dalje. Svi restorani cene ističu na ulazu pa se informišite pre nego što negde actually zauzmete busiju.
Smeštaj: Marš na Google. Ja spavam kod prijatelja.
Things to see: ovde vam je dat predlog šta obići u jednom danu. Više dana – više stvari za vidit’. Ne sumnjam da je mnoštvo informacija o tome šta treba videti dostupno svakom ko ume da koristi internet pretraživače. Moj predlog je i da naprosto besciljno šetate jer Pariz ima šarma na pretek i to na svakom koraku.
Noćni život: I toga ima na pretek i to za svačiji ukus. Bilo da ste zainteresovani za diskoteke ili mirnije romantične lokale, Pariz to ima a na vama je da to pronađete. Skrušeno priznajem da do sada nisam imala prilike da se pobliže upoznam sa noćnim životom ovog velegrada ali je ono što sam videla obećavalo i verujte da je došlo na vrh moje “want to do next time” liste.
Ultimativni Pariz-pesmuljci: Grace Jones - Strange, Kaiser Chiefs - I predict a riot, Nouvelle Vague - Making plans for Nigel
Special thanks: Mom pouzdanom izvoru, drugoj ženi i po
Special sorry: Svima koji žive u Parizu i koji su ovo pročitali uz pomisao “Bože, ne mogu da verujem da sam upravo spizdio/la 15 minuta svog života čitajući ovo govno od teksta”
Gde idemo sledeće: u glavni grad Champagne - Reims!
Post je objavljen 18.01.2006. u 18:47 sati.