I tako, nakon kaj sam odustala od paklenice iz razloga koji su mi preglupi da ih tu javno iznesem, zavrsila sam na setnji Sljemenom. Nakon kaj sam jucer osla spati iza 3am, imala sam naravno uobicajenih problema sa budjenjem, te jos kad sam vidla da su vanja i frendica odustali zbog bolesti, a i moje 2 koke jel su odlucile ic u ned sa starcima, umalo da nisam i ja ostala doma.
Ipak nakon kaj sam se konzultirala sama sa sobom dosla sam do zakljucka da cu ako ostanem doma samo imat problema sa grižnjom savjesti da bi fakat trebala počet učit il bar neki seminar pisat ak mislim dat sve ispite u 2mj. Potaknuta time odlučila sam se sa Mladenom uputit povrh zagreba. Naravno krenuli smo tek oko 20 do 1 jel se meni nije dalo ranije dizat..
Vec na putu prema gore zaključili smo da je dobro da smo uzeli čeonke jel no vej da ćemo se vretit prije mraka. ja sam nekako bila zabrijala da će bit blata prema gore, al ugođaj je (osim prvih parsto metara) bio posve idiličan. genijalno. Zato ja obožavam zimu i snijeg, niš nemre bit tak lijepo ko kad je sve bijelo.
Pitajte Mladena- čak na putu prema gore nisam opće cendrala, tek pred kraj kad me ufatila glad. A ja mrzim kad sam gladna, moram odma jest il je smak svijeta.
Najeli se, odmorili, i putem natrag. Naravno, isli smo dole drugim putem (prema Puntijarki) i par puta _zahvaljujuči Mladenu_ uspjeli fulat put na šta sam ja naravno počela se bunit, unatoč odluci (koju sam donjela nakon kaj sam vidla neke od filmića koje je nikola nasnimii)da ću bit dobra ko kruh.
Ipak i ja imam svoj limit:)
Zastali smo malo na puntijarki i zagrijali se, upalili potom čeonke i marš dole. To je zapravo bio još veći gušt (osim kaj je bilo leda na stazi) jel je sve nekako bilo lijepo i mračno.
eo gotov je kratak izvještaj, sad sam umorna i moram se spremat van
baj
Post je objavljen 07.01.2006. u 19:07 sati.