Patim od svakodnevnice, kronične, neizlječive i svakodnevne.Od prepunih tramvaja,ugrožena sam od bezbrojnih iritacija.Iritiraju pogledi, riječi, pokreti,misli...Ubija jednoličnost,nimalo drukčija od one kojom sam bila opsjednuta juće,dosada ubija,drugačija od svih dosada.Zbunjuje,dira moju samoću i izaziva.Isti strahovi i još mnogo novih,nemaju razloga da se bore,svladana sam i bez borbe.Bez volje da borba zvrši drugačije nego ranije.Bez nade da će ovaj put završiti drugačije nego svaki prethodni....
Post je objavljen 04.01.2006. u 15:06 sati.