Nije prošlo ni pola godine od vjenčanja, a već su kružile priče o nama. Uvjerljivo se govorilo da ne možemo imati djecu. Zbog toga nam je trebala stručna pomoć.
Ja sam dobijao savjete kako ću napraviti sina. Prvo sam trebao paziti da taj dan bude pun mjesec. Onda Neda treba popiti prije odnosa čašu mlijeka i odnos treba imati dva minuta prije ponoći. I na kraju nemoj nas zeznuti.
I Nedina sloboda kretanja je bila ograničena. Ali, nju nisu svjetovali, zaptikivali su:
-Jesi li noseća?
-Ne, nisam još.
-Zašto nisi?!
-Pa...
-Moraš biti noseća !Kako to da nisi? Ovakvo nešto se dogodilo samo još davne 1967. godine. Ova mala nije normalna!
Na jugu naše zemlje sramota je i neobično je oženiti se, a da mlada nije noseća. Na svakom, ama baš na svakom vjenčanju možeš vidjeti mladu s trbuhom do zuba i još se ponaša kao trudnica.
Dvije godine kasnije Neda je zatrudnila.
Ljudi su se čudili i krstili kao da će se roditi vanzemaljac. Barem me nisu savjetovali, a Nedu zaptikivali zašto nije noseća.
Ali tada je Neda bila problem koji sam morao nositi. Tokom cijele trudnoće me uvjeravala kako se odlično osjeća, da se ničeg ne boji, da ne paniči. Ali petnest dana prije poroda počela me zapitkivati: kako ću roditi? hoću li moći? hoćeš li ti umjesto mene? ako pobjegnem, hoćeš li me čekati ispred bolnice sa autom?
Zabolila me glava, pa sam zamolio punicu da dođe i porazgovara s njom. Mislio sam da je može posavjtovati, jer ona je to već radila i ima veliko iskustvo. Bolje da sam Nedu slušao nego zvao punicu da pomogne. Svaki dan me tjerala da kontroliram novo auto. Ooo,mesec joj njezin, kako je to naporna žena.
U večernjim satima smo znali razgovarati o tome što bi tko želio da se rodi.
-Ja bi nešto živo i zdravo s puno kose.- odgovorio bih na Nedino pitanje.
-Ljubavi, to ti nije odgovor.
-Kako nije?
-Ljubavi, moraš reći da želiš muško ili žensko.
-Dobro. Onda žensko.
-Ja želim sina i bit će sin.
-Neće.
-Kako znaš?
-Nije bio pun mesec.
-Ljubavi, što si ti dosadan s tim mesecom. I ne kaže se mesec nego mjesec.
-U mesec ti tvoj, to sam i rekao. Još ću ti ponovit-mesec.
-Jadna je s tobom, poludit ću s tobom.
Tih zadnjih petnest dana za mene je bilo stresno. Stalno sam morao kontrolirati novo auto, uveče razgovarati sa Nedom, a onda su me prije spavanja zvali da me pitaju je li rodila sina budući da sam dobio jasne upute. Ja bi im onda uzvratio da sam pravio kćer, a ako bude sin neka mi se rugaju. Previše je stresno bilo to vrijeme za mene. Da nije ubrzo rodila puknuo bih glavom.
Naravno, rodila je ćerkicu. Ne bih se ja ljutio da je rodila i sina. Meni je najvažnije bilo da dijete bude živo i zdravo. Da je rodila sina ja bih se jednako veselio. Da je rodila vanzemaljca punica bi isto reagirala:
-Ista ti zete, ubio te grom luda!
-Malo si mi ljubomorna.
-Nisam. Nego, oči ti ispale, kako ćete zvati malu?
-Još nisam odlučio.
-Što?! Ti ćeš maloj dati ime, grom te spržio dabogda!
-Mesec ti tvoj, što je tu čudno?
-To prvi put čujem. Samo...bolje da šutim, krepo dabogda!
-Aaa, kako će se zvati mala? -upitao je punac.
-Neće se zvati Kate, Mare, Nike itd.
-Ja dajem drugom djetetu ime.- brzo je rekla Neda.
-Ja trećem, ubio te grom luda zete!
-Đedo četvrtom,jupiii!
U matičnom uredu je bilo nesporazuma zbog imena. Starija službenica sa očalima me upitala za razlog dolaska. Objasnio sam joj da se rodila ćerkica,a ne sin,jer nije bio pun mjesec. To je nije zanimalo, pa je upitala za spol djeteta.
-Ćerkica.- odgovorio sam ponosno.
-Hoćete reći žensko.
-Da, tako je.
-A ime?
-Dalilah.
Nastala je grobna tišina. Službenica je ukočeno s kemiskom u ruci čekala.
-Gosparu hoćete li reći više ime djeteta?- upitala je ne podižući pogled s rodnog lista.
-Rekao sam, Dalilah.
-Molim?
-Pa, Dalilah.- službenica je tada odložila kemisku, skinula očale, prstima protrljala oči i žmirkajući me pogledala :
-Gosparu, ja vas nisam baš dobro razumjela.
-Rekao sam da se ćerkica zove Dalilah.
Službenica je tada pozvala svoju kolegicu. Brzo joj je ispričala razlog mog dolaska. Onda me ona zbunjeno pogledala i rekla:
-Gosparu,možete vi doći i neki drugi dan, kad malo razmislite o imenu.
-Dosta sam razmišljao.
-Ali možete vi još razmišljati. Možete izabrati neko drugo ime.- rekla je ona prva službenica.
-Pa da,nitko vas ne prisiljava da date djetetu ime Da...Da...
-Sami vi pišite.
-Još vam nije kasno da se predomislite.
-Pa da,ja i kolegica radimo svaki dan osim vikenda.
-Mesec vam vaš,pišite vas dvije to ime više dok nisam poludio!
-Dobro,nemojte se jedit.Hoćete li biti ljubazni i ponoviti nam ime?
Moja sloboda kretanja je opet bila ometana. Ljudi bi me zaustavili na ulici, čestitali i pitali za ime:
-Je li istina da ti se mala zove Da...De...Di...
-Dalilah. Istina je.
-Hm, adio Vlaho.
Kad bi me pitali kako skračeno zovem ćerkicu odgovorio bih:
-Vraže jedan mali.
Još se sjećam Dalilah kad je opazila svoje rućice. Podigla ih je u zrak i radoznalo gledala. Sigurno se pitala kako se s ovim rukuje? A onda je izgovorila svoje prve riječi:
-Mesec ti tvoj.
Post je objavljen 02.01.2006. u 14:59 sati.