"Dobro došli u zemlju košarke". Dobro došli u zemlju košarke maj es. Možda u zemlju memorijalnog turnira "Miodrag Stojanović Gidra", ali ne i košarke bato. U stvari, taman sam ubacio u rernu špansku prasetinu sa krompirom i maslinama (pazi špansku, alo, prase, srpska namirnica) i sedoh da gledam basket i navijam za Hemofarm protiv ovih rakera (reč vuče poreklo od raka, grob). Kad. Krv, pesnice i znoj. Ulična tuča. Klasična. I sad, zabole mene za tuču između grobara i ovih drugih i da li to neko namešta gobarima ne-znam-ni-ja-šta i da li goodyear liga jača hrvatsku i slovenačku košarku a slabi našu (mada...) nego nešto drugo mi pade na pamet. Ne mogu više da podnosim agresiju koju ovaj narod ispoljava u svakom trenutku. Iz trake koju koristi samo GSP, tip u džipu dođe do početka kolone i koso se ispreči na pešačkom prelazu da bi bio prvi na semaforu. Ispred skupštine. U pola 11 uveče. Moraš da se značajno zakašlješ u pekari jer je neki debeli moron ušao i stao ispred tebe u red. Mr. Ministar lema novinare i suparnike iz TV duela posle emisije. Vest u novinama: dečak (13) bez ikakvog razloga prišao devojčici (13) podigao je i bacio niz stepenice u školi. Sedneš da gledaš utakmicu a igrači se pobiju do krvi (na nacionalnoj TV, 300 din, svakog meseca). A neki su i reprezentativci. I idoli mladima. Eeeeeeej. I koji drugi patern može čovek da primeni ovde. Nema. Udri, kolji, laktaj, siluj. To je ono što je imanentno srpskom biću danas, a ne široko srce, čuvena duša, pozitivna lenjost. Ma, oduvek smo mi bili gomila malodušnih mrsomuda.
Nikola Žigić - Žiga. Fin mladić. "Nosiću trojicu na leđima samo da moj tim pobedi" jednom, rekao je. On ima dva metra i daje golove. I nogom. A Zvezda? Jesenji prvak.
Post je objavljen 06.12.2005. u 21:12 sati.