Bili smo kod Davida u zimskoj kući u Alpbahu. Kuću je 40ih godina prošlog veka izgradio deda njegove devojke, ali sada se sve izmenilo, pa čak i jedan porodični prijatelj njenih roditelja, koji je uz to i peder, ima tu svoju sobu, koju je dobio jer je u podrumu izgradio jednu sasvim pristojnu saunu.
Očekivano, glavnu kutlaču uzeo je Bler. Ne bi to bilo čudno, da na meniju nisu bila tradicionalna tirolska jela, a Bler je punokrvni Novozelanđanin. Danima pre toga ja sam lobirao za die Serbische Bohnensuppe (koju u konzervi pravi kompanija Tradicionalna Austrijska Kuhinja), ali je konačna odluka pala na gulaš i knedle, tim više što nas je po dvoje delilo sobu. Bler, osim što svih dana u godini nosi kratke pantalone, potiče iz stare novozelandske porodice, gde „father drinks like a fish, and mother smokes like a train“. Međutim, Bler ima taj sjajni kvalitet koji krasi sve dobre kuvare – doslednost. Junački je napravio taj gulaš, koji i nije neka mudrost, a uz to bogami i knedle.
Knedle su jelo napravljeno od ostataka. Imaju bar dve vrste. Od krompirovog testa, i od mrvica. Ove od krompirovog testa se prave tako što se skuva kilo krompira u ljusci, ohladi, oguli i pomešta sa 250 grama brašna, 4 jaja, dve velike kašike putera i sa malo sode bikarbone. Od testa se prave kuglice koje se onda pune obično nekim slatkim nadevom, recimo slatkim od kajsija.
Slane knedle obično se ovde služe uz gulaš, i prave se tako što se hlebne mrvice (još bolje stari suvi isečeni hleb) pomešaju sa mlekom, vodom i brašnom tako da se dobije žitka masa, ređa od testa. Ne treba preterivati sa brašnom, jer će biti pretvrde. U masu se ubaci sir, viršle, so i peršin. Između dlanova oblikuju se male kugle koje se onda ubacuju u kipuću vodu, i kad knedle ispilivaju, gotove su.
I sami Austrijanci priznaju da je njihova kuhinja kopile Austrougarske monarhije. Kažu da je to od kuvarica i dadilja koje su dolazile i podizale njihovu decu na hrani svojih očeva. Sasvim očekivano, hrana je jaka, i kao svaki mešanac ima sjajne kombinacije ukusa. Ribizle sa bečkom šniclom, kajgana sa grožđicama i musom od jabuka, divljač sa sosom od šljiva. Bitno je da je masno i da ima mnogo skroba pride. U supermarketima ima da se kupi svinjska mast za na leba, moča od pečenja, i jako veliki izbor iznutrica (iako se od pojave krojcfeld jakobsove bolesti goveđi mozak više ne nalazi u rafovima). Sa druge strane, austrijanci su najveći konzumenti bio produkata u čitavoj Evropi. Svako će ovde dati nešto više novca za fairtrade kafu, paradajze iz bašte ili domaću rabarbaru.
Ravnodušnost prema označitelju nacionalno u kuhinji veliki je kvalitet austrijanaca nije baš u skladu sa opšteraširenom ksenofobijom. Mada stomačna ofenziva je evidentna. Najezda sarmi i kebaba polako ali sigurno menja opštu sliku.
Post je objavljen 03.12.2005. u 11:00 sati.