Ja baš večeras ubirao plodove nekadašnjeg 29-og novembra. Kod Mandarine rodbine. Eeee, a samo kad se setim. Nekad. Ja mali (ni pojma nisam imao da će doći ovaj kapitalizam, nego (mislim ja) samo da se ubacim u Krušik i bog da me vidi. Radno vreme: 8 sati max (a i to diskutabilno); stan (misli se na stanarsko pravo, ne na vlasništvo): u kolubari (prvo dvosoban, pa trosoban kad dobijem drugo dete); krediti: povoljni (nameštaj, kec); letovanje: Hvar, zimovanje: Divčibare (u Krušikovom); farmerke: Trst, pa onda 1. maj, slet, 4 jul, 7. jul, 28 radnih dana odmor, 29-ti, bolovanje plaćeno... Kad tamo, 'oćeš bato. Radno vreme:12, stan: ni u najoptimističnijim planovima u roku od 30 godina (a evo, već kupio nova kola gazdi od kirije); krediti: čuj, krediti; stres: samo teše životni vek,ništa praznici, vikendi; odmor: pa ako bi nekako moglo bez (vidi, potreban si firmi, sad je sezona...), plaćaš socijalno ideš kod privatnika, pa vize, pa nebeski narod, ma...) a ono puši se iz ranije, malo hladno po rukama, pa gurneš ražnjić ispod, pa se majstor kurči, gurne ruku u ključalu mast (a ona ključa na oko 40 stepeni) i promeša. Svi, zapanjeni, šta će, bace celu džigu u žar i pojedu. A onda, padne veče, pa se iscede čvarci... I ne, ne prijatelju, nije tad postojao brokoli, origano, maslinovo ulje, mršave manekenke sa bilborda, kablovska, internet, mobilni nego pioniri, slanina, podvarak, drugari, 2 kanala, život...
Ma nisam nostalgičan nego mi neka nervoza na poslu...
Post je objavljen 30.11.2005. u 22:51 sati.