Upisao sam se na plivanje. Za male pare čovek može čitave nedelje da se rekreira u obližnjem studentskom sportskom centru. Ima to svojih prednosti i mana. Iako sam u terminu kada nije velika gužva, i obično imam čitavu stazu samo za sebe, nisam mogao a da ne primetim kako se izlučevine ljudi koji obilaze bazen u ostalim terminima uredno slažu na dno bazena kao male sase. Po konzistenciji gotovo sigurno je u pitanju slina koja izlazi prilicno nekontrolisano prilikom plivanja. Video sam to i kod sebe. Hipotona voda je malo ukruti, a hlor izbeli i da zelenkasti šmir, tako da poprimi tu artificijelnu, gotovo ljupku notu na dnu bazena. Bilo mi je strašno gadno na početku, primećivao sam gde ima tendenciju nagomilavanja, i na strateškim mestima zatvarao oči . Vrhunac gadosti bio je jednom prilikom kada sam jednu od tih stvari, verovatno skoro izlučenu, video da se ljeska, tako, na par centimetara ispod površne vode. Stao sam da se opasuljim, a onda je neko iz suprotnog pravca ne primetivši lepo pokupio tih par desetina lebdećih centimetara. Osim toga, dva tri puta mi se desilo da sam osetio nešto tako ljigavo na ruci ili nozi, ali sam se tešio da je bolje to nego na licu.
Kanibalizam, ma kako strašan tabu formalno bio u našem društvu, ipak ne izbegavamo. Molekuli naših najdražih stalno su oko nas. Udišemo ih, jedemo ih za ručkom, pijemo uz kafu. Jedemo i one koje nećemo, a i nas same jedu ljudi oko nas: kada prdnemo u liftu, kada se ljubimo, smrdljive čarape koje leže na podu resprostiru nas po zapremini sobe. Žive i mrtve ćelije stalno se odvajaju od nas. Molekuli (koje smo MI sami sintetisali) trepere i napuštaju nas igrajući. Zimi manje nego leti. Trilijarde bakterija i sitnih bubica hrani se nama svakodnevno, a da to ni ne vidimo. Osim toga, naš organizam poseduje kontrolni mehanizam koji se aktivira prilikom nedostatka hrane. Tada prvo jedemo našu mast, onda mišiće. Sva se prehrana ionako na kraju svodi na razlaganje gradivnih jedinica do piruvata, koji će onda već da se ugradi u ono čega nam fali. Svi putevi idu preko piruvata, i ne možemo od toga pobeći.
I razmišljajući tako o tome koga sve jedem (i pijem, posebno u bazenu), i ko mene sve kuša, prestalo je da mi bude gadno međ’ sasama od tuđe sline. Kada se svede na biohemiju i mehanicističke modele, ona prestaje da bude odurna. Mudro se mreška, kao Buda, oslobođena svih emotivnih označitelja. Posmatrano kroz biohemijsku prizmu vegetarijanstvo je jednako besmisleno kao i francuska kuhinja. Ma kako se trudili, ne možemo da izbegnemo tuđe oči, koje su sada možda hrskava paprika. Ukusi u tom teslinom svetu ne postoje. Piruvat je samo jedan.
Post je objavljen 25.11.2005. u 11:05 sati.