Ekskluzivni dokumentarac „Stanje duha“ (A State of Mind) o životu u Severnoj Koreji, najzatvorenijoj zemlji sveta, prikazan je u ponedeljak pre podne na prvom programu Hrvatske televizije (odabrao, naravno, Đelo Hadžiselimović). Nije mi baš najjasnije šta se htelo postići prikazivanjem u tom bezveznom terminu, pogotovu ako znamo da je film pobrao jako pozitivne kritike, ali dobro. Uglavnom, protagonistkinje filma su dve male Korejke, 13-godišnja Pak Hjon Sun (Pak Hyon Sun) i 11-godišnja Kim Song Džon (Kim Song Jon). One su ritmičke gimnastičarke, a film prati tok njihovih priprema za učešće na Masovnim igrama, svetkovini koja slavi komunistički poredak u Severnoj Koreji, tokom 2003. godine.
Severnkorejsko društvo podeljeno je u tri ravnopravne klase: intelektualci, radnici i seljaci, a život u Pjongjangu, glavnom gradu, smatra se privilegijom. Porodice se sastoje od dve ili tri generacije, a u nedostatku prostora, najstariji (babe i dede ili roditelji koji imaju više dece) spavaju na podu. Devojčice naporno vežbaju kako bi zadovoljile stroge kriterijume za učešće na paradi, jer se dešava da čitave grupe učesnika/učesnica budu proglašene nedovoljno kvalitetnim i da budu odstranjene. Probe traju svaki dan po dva sata, a dva meseca pred paradu postaju celodnevne (devojčice ne idu u školu), s pauzom samo za ručak. Film, pored vežbanja, prati i tokove misli devojčica i njihovih bližnjih, pa se one tako ispovedaju kako im je sve isprva teško padalo, ali da su ih učiteljica i roditelji vratili na pravi put, a kako se parada približava sve više strepe hoće li se voljeni General (titula sadašnjeg vođe Severne Koreje Kima Džong-ila (Kim Jong-il), ili kako ga jedna od njih naziva „naš otac, General“ pojaviti na svečanosti. Inače, osnivača Severne Koreje i oca sadašnjeg vođe Kima Il-sunga (Kim Il-sung) nazivaju „Veliki Vođa“. Iako su devojčice na Masovnim igrama nastupale dvaput dnevno dvadeset dana zaredom, obožavani vođa se ni na jednom nastupu nije pojavio. Po završetku ovih Masovnih igara (organizuju se po potrebi), devojčice su već sutradan počele pripreme za nastup na sledećim.
Film je snimljen, naravno, uz saradnju severnokorejskih vlasti koje su ekipi dodelile pratioce i prevodioca koji, po tvrdnji autora filma, nisu vršili nikakvu cenzuru. Pored spektakularnih scena epske proslave 55-godišnjice revolucije koja je obuhvatala vojnu paradu, narodnu paradu, paradu s bakljama, sve održane 9. septembra/rujna, a zatim i Masovne igre koje su počele 10. septembra/rujna (ukupno u svetkovinama učestvuje preko milion stanovnika, tj. svaki dvadeseti Severnokorejac), u dokumentarcu se mogu videti i neke zaista pikantne stvari. Tako je, naprimer, u svakoj severnokorejskoj kuhinji instaliran radio (koji više liči na razglas) koji emituje jedinu postojeću stanicu u zemlji i ne može se isključiti (© 1984. George Orwell), nego samo utišati, a jedina TV stanica u zemlji emituje pet sati programa. U školi, đaci su obavezni da stoje u stroju i pre ulaska u zgradu se prijave na prozivci koja se odvija preko razglasa, a zatim da u stroju umarširaju u zgradu. U školi deca uče engleski, bez obzira na činjenicu da je Severna Koreja (zvanično ime: Narodna Demokratska Republika Koreja) jedna od retkih zemalja (uz Kubu i Iran) koja praktikuje ometanje radio stanica iz inostranstva. U školi, međutim, nastavnici decu uče i druge stvari, kao naprimer da je Veliki Vođa velik na tri načina: po ideologiji, kao vođa i po auri, a daju im i savete tipa „kad prihvatimo vođstvo Velikog Vođe, bićemo zauvek srećni“.
Gotovo svake večeri, čak i u centru prestonice, nestane struje, a stanovništvo uz sveće proklinje Amerikance zbog kojih se sve to, po njihovom mišljenju, desilo. Međutim, kada na televiziji vide veličanstvenu paradu, onda naglas zaključuju: „Nije ni čudo da umišljeni Amerikanci drhte od straha kad ovo vide“. Mržnju prema Amerima dodatno učvršćuju redovne uzbune (vežbe za slučaj napada) kojima se u narodu učvršćuje zajedništvo i solidarnost, kao i želja da se mrskom imperijalističkom agresoru suprotstave do poslednjeg čoveka. Zanimljivo je da i Korejci imaju svoje sveto mesto koje su dužni da posete barem jedanput u životu, planinu Pektu (korejski Paektu, kineski Baitou), s koje, prema legendi potiču svi Korejci (i severni i južni), a nazivaju je i „domovina naših srca“, a na koju su protagonistkinje filma imale priliku da hodočaste kao nagradu za svoje uspehe u školi.
Od ostalih zanimljivosti, vredi istaći da je britanski bend Faithless iskoristio snimke Masovnih igara za spot za pesmu „I Want More“, i da ovo nije prvi film o Narodnoj Demokratskoj Republici Koreji iz produkcije VeryMuchSo i u režiji Danijela Gordona (Daniel Gordon). Prvenac je bio film „Njihova životna utakmica“ (The Game of Their Lives) iz 2002. godine, posvećen uspehu severnokorejske ekipe na Svetskom prvenstvu 1966. godine i pobedi nad reprezentacijom Italije (više puta prikazivan na severnokorejskoj televiziji, tako da ga cela nacija maltene zna napamet, kao što Kinezi znaju „Walter brani Sarajevo“). Pregovori za ulazak britanske filmske ekipe u tu zatvorenu zemlju i snimanje dokumentarca trajale su pune četiri godine. Film „Stanje duha“ takođe je prikazivan u NDR Koreji, a dobio je i nagradu na pjongjanškom filmskom festivalu prošle godine.
Više o Severnoj Koreji, znate li engleski, možete saznati kod jednog britanskog kolege blogera koji ju je nedavno posetio i iškljocao gomilu jako ilustrativnih fotki, a možete i baciti pogled i na Pyongyang Times, vesti severnokorejske agencije KCNA, centralni dnevnik tamošnje televizije (pod uslovom da imate broadband vezu) ili pogledati kako izgleda pjongjanški metro.
Post je objavljen 19.11.2005. u 19:14 sati.