Katarina? O ne...
Oslušnuo sam pred vratima, i zazvonio, zbog malera, ali ništa se nije culo.
Nije bilo potrebe da uzvikujem njeno ime. Stan je malecak, i u tri koraka mogao sam da se uverim da u njemu više nema nikog.
"Bila je gospoda "Gianfranco Ferre". Morala sam hitno da odem. Javicu ti se kad se vratim od svojih. Hvala na svemu. E".
Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kaucu je ostao omot ploce koju je stavila na gramofon. "The Best Of Ry Cooder"? Može...
Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na polici, moj istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za doruckom...
Zašto to njuškam? Izgleda sam skrenuo. To je samo obicna vunena stvar i ništa više...
Moracu da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi projektuje u poslednje vreme sve mi se manje dop-adaju.
A šta je ovo?
Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno...
To sam uvracao. Pomislio sam, ako je nešto zabora-vila, onda ce još nekad doci ovamo...
Zvrrrrrrrrrrrr!
- Halo?
Katarina...
Bila je povredena, i pribojavao sam se da ce banuti, ali je srecom samo nazvala.
- Poceo si da juriš balavice?
Mani se Kaca...
- Ne. Poceo sam da ih stižem...
Nije umrla od smeha.
- Nadam se da si našao kljuc?
To je bio uvod za velike reci.
Da.
To nije bila velika rec. Znao sam da je razocarana.
- I? Na šta ceš se vaditi. Pricaj...
Nisam nameravao ni pod A ni pod B. Ni da se vadim, ni da pricam.
- Duga je to prica...
Pokušala je da malo smiri loptu.
- Pa dobro. Imam ja vremena...
Otkud to?
- Dosad ga nikad nisi imala više od sat-dva...
To je bila kontra. Obicno to žena govori muškarcu, i to ju je potpuno izbacilo iz fazona.
- Ne moraš da budeš neprijatan...
Ali ne moram da budem ni prijatan. Smislio sam šta cu reci. Ništa...
Srozala se...
- Htela sam da te sacekam. Mislila sam da smo zaslužili jednu oproštajnu ševu...
Misliš ti to i sad. Ali me neceš navuci. Sorry, lutko, danas se neceš okititi...
Cutala je, i ja sam cutao, s tim što sam, uzgred, i znao ko ce duže izdržati.
- Đubre jedno...
Tras!
Pa dobro...
Katarina je imala svoj status, svoju katedru, starijeg muža kog je blagovremeno izgustirala, premijere, izložbe, dva sina, klipana, koji su nosili patike broj cetrdeset pet, imala je kreditnu karticu, putovanja, nutriju, redovan tretman kod kozmeticarke...
OK, imala je i mene. Ali ne previše. Tacno onoliko ko-liko sam i ja, tu i tamo, imao nju...
Spustio sam slušalicu. Pa roletne. Pa glavu na jastuk. Bilo je to vreme koje sam, pristavši na pomeranje bioritma, sam sebi nametnuo kao vreme za spavanje, i tešio sam se da ce sve biti bolje kad se probudim.
Ali, postojao je jedan mali problem.
Prethodno je trebalo zaspati...
D-moll je šuškao po sobi preturajuci po stvarima kojih se Rida dotakla. Mislio sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao u stan.
- U redu, D-moll. Ne moraš se kriti, znam da si tu...
............................................................................................
Ulomak iz knjige"Tri posleratna druga".....desno je link na cijelu knjigu..... pa tko voli nek izvoli
Post je objavljen 17.10.2005. u 16:15 sati.