Marketing
po jutru se dan poznaje
jedan od onih dana za koe znate da su sjebani čim otvorite oči. obično je to reakcija kada vas iz nekog polusna prene zvuk alarm koi je znak da se trebate ustati i započeti još jedan jednoličan proces koji radite svaku jebeno jutro. shvatite da ste zaspali i da nećete stići na prwi sat tjelesnog odgoja ( fiskultura...vot a stjuip vord )...i znate da je to još jedan neopravdani. ali vas boli neka stvar koju nemate jer ste cura.
nemate volje ustati iz kreveta al vas samilost prema životinji zvanoj vaš pas natjera na taj pothvat jer ipak ste u dubini duše jedna osjećajna osoba. kad se jednom ustanete znate da nema natrag povratka.
otvorite prozor najdraže vam sobe, a vani kiša. totalno odgovora vašem jutranjem duhu. pomislite: " sranje ".
i to je swe šta pomislite tokom tog početnog stanja jutra. kronično neispavano stojite pred siromašnim izborom speglane robe u ormaru i ne muče vas dileme šta obući nego kako sebe natjerati da iz stanja tupog buljenja u crnu majcu ispružite ruku da dohvatite crnu majcu.
dohvatili ste crnu majcu. sad je treba obuć. odlazite u kupaonu. palite fen. grijete crnu majcu da was ne strefi ledeni šok.oblačite crnu majcu. i ugodno je.
ko robot radite iste procedure kod odlaska iz kuće, preskačete ogradu jer vam se ne da okretat ključ koji uvijek zaglavi i oduzme vam 5minuta besmislenog bauljenja po cest do stanice di čekate bus koji vas vozi u grad pa opet na bus koji vas pelje u opatiju.
ko pijanac koji ne želi sam sebi priznat da bi najradie lego i zakrmio pošteno...sjedeći zaspite u busu i prenete se jedino kad čujete:"karte molim".
presjedate bus mokri do koljena jer vozači autotroleja nemaju obzira na lokve na cesti pored kojih vi stojite pa vas obliju. al nie bed. naviknuti ste jer wam se to svaki dan dešava. to je sad već počela bit vam stvar navike.
ponovno spavate u busu. čak sanjate. to ni u vlastitom krevetu niste doživili.
što pokazuje da vam je autobus broj 32 uistinu poput doma.
spavate tako da se osjećate ko ljudi u srednjem vjeku koje su fotografirali nakon sha bi tek umrli.blaženo/spokojno/zaklano ko klada.
škola=izvantjelesno iskustvo. ko muha bez glave iz učionice u učionicu, pokoja fora među pkp članovima...pokoja misao na san..pokoja o ničemu. swega ima.
ne doživljavate ništa oko sebe. a trudite se jako. slušate šta drugi pričaju i rado biste komentirali al rađe sama sebi u glavi prokomentirate. "nona" odjebi. ( pKp me kuži al pssst ).
zadnji sat si vizualizirate ko pješčani sat šta curi onako. sporo i dosadno.
dođete doma. jedete. spavate. dignete se. natjerate se ( opet na kartu vaših osjećaja ) da se nađete sa dragom vam osobom koja ne može skužiti zašto ste vi u modrom oceanu bezvoljnosti jer ipak je to on.
neznam kako vi...al ima dana kad vas ničija prisutnost ne može natjerati na spiritus movens.
al onda se ipak potrudite kada osoba preko puta vas se nasmije od srce. a još ni najosnovnija pitanja na miljunašu nezna. morate bar malo zaplivat kroz taj modri ocean bezvoljnosti :))
promjenjivo sunčano na kraju dana.
na kraju dana se topite u šalici čaja i žvačete kestene jer onako....spekli su ih. ja neam nishta sa tim.
slušam neshto nevezano na temu " rizlu imaš a ličnu kartu nemaš...."
stara me pita sha tie danas neki loš dan. ja joj ko frik iz zagonetnih romana odgovaram:"mljeko je zagorilo".nie me doživila. i wonder why....
Post je objavljen 06.10.2005. u 23:52 sati.