Zasitila san se grada. Izlasci mi ne padaju napamet. Kave po kafićima odradin na silu. Tlaka mi je prometna gužva. Mrzin šta me ujutro budi zvuk auta. Ni obilazak shopping centara mi ne predstavlja nikakvo zadovoljstvo. Sve to minjan za komad prirode ili đir uz more. Ja, dite asfalta. Tako mi je nakon svakog lita. A jesen u prirodi je nenadmašno bolja od lita. Obožavan jesen.
Za vikend smo bili do moje vikendice. 2 dana su me preporodila. Planiramo nakon mog ispita opet otić na otok kod njega. Malo se odmorit. Nas 2 neradnika, pazi ti. Dignit se rano, otić s njin skupit mriže, veselit se ka malo dite ako ima ribe, očitat ih, marendat, radit sitne poslove oko kuće, kuvat, ubit oko nakon obida, otić bacit mriže, slušat njega kako doživljava nervne slomove jer ne znan- ne veslat, nego niti držat vesla, večerat, napravit đir i leć. I sutra opet sve ponovit. Koji su to gušti! A mozak lebdi, ne misliš na ništa, nemaš problema, niko te ne nervira. Osim on mene, a ja njega. Ali tu dozu nerviranja odma potpisujem!
Jebote, ostarila san... (da se zabrinen?)
Post je objavljen 20.09.2005. u 20:05 sati.