Kad je Bog ženi dao vrlinu snalažljivosti, nije ju baš nagradio. Lijepo je znati snaći se u svakoj situaciji, iz nemogućeg pronaći izlaz, ali kad vašu snalažljivost počnu iskorištavati, ona preraste u manu.
Imam dva brata. Sestrica u sredini, nježna, osjetljiva, krhka, bez mišića, dok braća svoje redovito napuhuju. Izvan kuće, naravno. Često znam reći tati da sam mu ja najvrjedniji sin. Uvriježilo se dijeliti poslove na muške i ženske. Notorna glupost, ako ja mogu oprati suđe i prozore, ispeglati košulju, to može i svaki muškarac, samo im je to ispod časti. Kako bi jedan muškarac mogao pobrisati stol za sobom, uzeti krpu u ruke? Nije to u njihovoj prirodi. Ali je zato skroz normalno kad se ja dignem na skale mijenjati žarulju, kad upotrijebim svoju snalažljivost u manevriranju pokućstvom pri premještanju. Ja izlazim s vanjske strane prozora visjeti nekoliko metara nad betonom kako bi se kroz prljava stakla moga brata napokon pojavilo sunce. I sve to uz povike da sam luda, da ću se usmrtiti i da me ne može gledati. Ja odlazim na tavan među miševe spremati stare stvari, jer kad bih čekala njih, ostala bih zatrpana tim stvarima. Ja prespajam žice, znam sve o vidama, tiplama, brokvama, muškim i ženskim utičnicama (tome su znali nadjenuti ime), izolatorima...Nema veze što mi je od težine stvari koje sam nosila počeo škripati pupak pa mi je to sada mala noćna muzika. Za nagradu dobijem široki osmijeh, zagrljaj i poljubac. Znaju da to pali kod mene, pa me ljutnja prođe.
He, naučila sam ja i paliti auto na guranje. Naučila sam i klemama baratati – to vam je, dragi muškarci, kad s jednog akumulatora napojite drugi. Jer, jasno, žene uvijek dobiju gore automobile nego muški pripadnici obitelji pa je baš zgodno kad se nekoliko fino obučenih i namirisanih žena uhvati gurati auto ili otvori haubu pa kopa po akumulatoru. Ispraksirala sam se ovo ljeto u tome. Muškarci su najčešće bili nasmijani promatrači. Ne znam zašto, ali muškarcima je nešto posebno uzbudljivo gledati žene kad se muče. Možda praiskonski sadizam. Primjetila sam to i kada nosim ili guram putnu torbu do kolodvora. Vjerovali ili ne, svaki muškarac iz automobila će se okrenuti za ženom s prtljagom, ali rijetko tko će pomoći.
I onda me pitaju zašto se ne bavim nekim sportom. Pa čemu, kad mi je sport svakodnevni život, nije mi potrebno odlaziti u teretanu. Kako u svemu treba naći nešto dobro, recimo da je u ovom dobro što širim svoje spoznaje. Dobro je biti upućen u sve, možda mi jednog dana život bude ovisio o tome. Samo, do tada je uputno pretvarati se uskraćen za neke spoznaje. Skriti svoju snalažljivost i znanje i pustiti druge da se malo muče.
Post je objavljen 19.09.2005. u 01:14 sati.