Spržila sam krila. Možda se i može letjeti blizu sunca i stopiti se u bjelini trenutka, ali povratka onda nema. Mahati krilima na vjetru, ispružiti stopala u bijeli oblačić i uživati samo u toplini i približavanju, previše je oprezna metoda pretvaranja u sunčevu zraku, a da bi bila učinkovita.
Perje mi je na rubovima sivkasto, da su mi pri ruci neke škarice da ga malo obrežem i skratim, možda se ne bih budila s pogledom unatrag.
Danas je pero jednog sivog goluba bilo ujutro na stolu. Potražila sam ga pogledom na vrhu krova, ali ga nije bilo. Možda je pero doletjelo s vjetrom. Ustvari, ne znam zašto ptice gube perje. To sivo pero bilo je sasvim neoštećeno. Usporedila sam ga sa spaljenim vrhovima mojih bijelih pera. Ako iščupam koje svoje pero i darujem ga vjetru, hoće li ga prepoznati kao što je prepoznao pero sivog goluba? Ili će ostati ovdje na kamenoj pločici do sutra ujutro kao podsjetnik?
Moja su krila neodlučna. I moje ruke. Samo škarice sigurno leže na dnu ladice.
Post je objavljen 17.09.2005. u 18:50 sati.