Nosen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zasto, ko da zna, al' to sam jutro docekao umoran.
K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teskim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.
Jučer mi je bila opet teška noć, nekako mi je lakše nabrojati one koje nisu teške... pitam se kada će prestati to... Čini mi se da radi onih starih rana, nikada neću moći zaživjeti sretno, bar ne tako kao nekad... Jedino kad je on tu sam ok... Više nikako ne uspijevam biti sama sa sobom... Nekako se izgubim u tome, tko sam to ja... Dok je on tu, to je več priča druga, onda barem znam da sam njegova, ako ništa drugo... I iznova živim samo za to... Al meni je, vjerujte i to dosta... Do neki dan, eto, iskreno... nisam ni htjela da živim...
Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tuzni treci cin.
Nek mi ne drze govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.
Uplasi me sjaj milion sveca kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zasto se sve to desava, dal' covek ista resava
il' smo samo tu zbog ravnoteže medju zvezdama?
O, zagrli me sad, jako, najbolje sto znas, i nemoj crnoj ptici da me daš.
O ne, ne brini, proci ce za tren, ja sam samo malo lud i zaljubljen.
U mojim venama davni sever samuje, i ja ponekad ne znam sta mu je,
sto luduje, od srece tugu tka, moja prosta dusa slovenska...
..........
Vem, da nisem prvi, ki ne zna stopiti na divji vrh sveta,
in ne bom ta zadnji, ki te vidi v sanjah.
Koliko jih je pred mano dihalo zrak, in kolikim se rodi najlepši otrok,
Koliko jih še pride sem, za nami v ta rod.
Sem pa edini, ki nosi najino kri, jaz sem edini, ki tvoj jok umiri.
Jaz sem edini, ki ne obstaja, ne obstaja brez tvojega sveta.
Vem, da nisem prvi, ki ne spi, zaradi udarcev in skrbi,
In ne bom ta zadnji, ki se enkrat ne zbudi.
Drugim sem kazal svoj nasmeh, drugi so videli solze na tleh,
Drugi so grizli kožo z mene spet in spet.
Ampak sem edini, ki s tvoje rane liže kri, jaz sem edini, ki tvoj jok umiri.
In samo edini, ki ne obstaja, ne obstaja brez tvojega sveta.
In vedno več je upanja v ta svet, slišal sem, da z mano hočeš živet,
In s tem edino to življenje dati za me.
Zato sem danes jaz vdihnil zrak, in danes je moj najlepši otrok,
Danes zaspim, ker jutri s tabo se zbudim.
In veš, tvoj objem... in dotik... je vse to res ali se mi zdi
In ta svet ni več nem, me v nove sanje potopi...
Tvoj objem... in dotik...
Kar ne verjamem, da letim... kaj vse v čudež spremeni tvoj objem.
Žao mi je da se nekad tako slomim, žao mi je njega... On je divan i nije kriv... Ali postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...