Sječam se još uvek niježnih riječi koje mi je uputila juče za vreme ručka u narodnoj kuhinji "Dr. Dragan Đilas" na Karaburmi, kod rakove obratnice tramvaja br. 12, moja tadašnja velika ljubav Ž.DŽ., kojima mi je poručila nešto (ne sečam se baš najbolje) u vezi mog stalnog zaposlenja, socijalnog i penzionog osiguranja, bogatije ishrane, suživota sa mojom staramajkom u memljuvom podrumu, putovanja na more ili planinu svake godine i uskoj povezanosti tih sitnih detalja i uspješnosti naše veze. Ne sječam se što sam joj tad odgovorio, jer sam dobio epileptični napad izazvan prisustvom koluta debrecine u popari, ali reči ču vam jedno: i dan danas mislim da je ona jedna sponzoruša iz ulice Strahinjiča Bana i da je tražila previše.
Potom sam napisao pesmu na fiskalnom računu koji smo dobili uz obrok.
Komfor
Ljubavi moja,
crni audi
može ljubavi
da naudi.
Nakon toga sam odložio pero i plakao, dugo, jako dugo, i izgubio previše telesnih tečnosti, pa su me lješnici uputili u prvu apoteku da kupim imfuziju, ali je tamo nije bilo. Srečom, dobri ljudi iz narodne kuhinje, mislim da su bili Srbi, rastvorili su dve žlice vegete u malo kišnice i napravili odličnu zamenu. Sada mi je dobro, jer sam pun optimizma i znam da če neki izdavač, nekad u budučnosti, imati sluha, dovoljno ljubavi i svega i objaviti zbirku mojih ljubavnih pesama, pa ču kupiti Milku od 300 grama.
Post je objavljen 14.09.2005. u 13:08 sati.