Zamisli situaciju da ustaneš jednog dana i ustanoviš da više ništa nije isto kao pre. Zapravo, sve je isto: Sunce sija, trava raste, gora zeleni, ljudi isti, sve isto, ali TI nisi isti. Promeni ti se mesto sa kojeg gledaš na svet: više nije ni levo, ni desno, nego gore, tako da štrčiš uvis, ali i tako da možeš sve videti odozgo onako kako jeste. Uvidiš neke stvari koje nisi uviđao ranije i to ti izmeni pogled na svet i njegova tumačenja. Podseća pomalo na Caumsovog L'Etrangera? Mogu reću da sam srećan što sam do tog stanja došao postepeno, ne kao što sam rekao gore. Kod mene se u početku stvarala indignacija prema svemu postojećem, dok nisam došao do zen-stanja. I sad kao kralj sedim na svom prestolu iznad mediokritetskih glava i dosadno mi je sve što oni rade: kad se smeju, kad plaču, kad vole, kad mrze... sve mi je to poznato. Ne bih se ni trudio da komentarišem, ali čovek je pričalica po prirodi, priča - ili možda bolje reći anegdota - je njegova strast... Ne laje kuca sela radi, nego sebe radi.
Dakle, ovde ćeš viđati - naravno, ako te ne bude mrzelo - komentare o svetu viđenom mojim očima - iz bunkera. Reći ću ponešto o svemu, kao svaki pravi hroničar koji stvari gleda sa distance. A ti se seti da ostaviš neki komentar ;)
Post je objavljen 10.09.2005. u 22:08 sati.