Prošlu subotu u 4:45h ujutro bilo je vrijeme da odem kući spavati, preumorna, opijena, tek nahranjena vrućim burekom. Kako je moj «pouzdani prijevoz» već ranije otišao u ljubavni pohod, kaže meni poznaničko/prijateljski - prijatelj da će me on odvesti. Ah kako lijepo od njega, međutim; nedokučivi on s kojim ja nikako na zelenu granu je povučeno/pritajeno/čudljiva osoba. U više navrata isti on pokušao me hmm, recimo bariti, ali rekoh čudan je on, pritajen i čudan i opet čudan i konverzacija s njim ravna je nuli. No, da se vratim na temu.
4:45h, idemo mi kući…mislim ja idemo On+ja+2 frenda…dođemo na pola puta do auta i velim ja, a oni? ON: «šta oni?, oni su ostali, vratit ću se ja po njih..» WTF mislim se oouuu nije valjda da mu je ovo neka finta da me zbari….Klap klap vratima, pričam ja njemu neku priču, upali on mjuzu, vozimo se mi…prođemo moju zgradu, pričam ja i dalje, a za divno čudo priča i on….
ON: Ideš li odmah kući…ili…
JA (ubacivam se po hitnom postupku): Nema ILI idem kući, a gdje bi ti?
ON: Baciti đir po gradu, a šta si ti drugo mislila??!
JA: Nisam ništa mislila, nego poduzimam mjere opreza, ali ako ćemo samo đir baciti onda ok., znaš bojim se ja…
ON (nasmije se): Ti da se nečeg bojiš, koju si mi sad laž prosula.
JA: Šta da ti kažem i ne znamo se baš.
ON: Znamo se al ne znamo…
I vozimo se mi i pričamo i smijemo se i upoznajemo se (a znamo se 8 godina, al kao što rekoh nikad na zelenu granu), i ja odjedom skužim da je on skroz super normala tip, al je jebeno povučen (pri tom ne mislim na stidljiv), čak ga ni njegovi najbolji frendovi najbolje ne poznaju…recimo da je samozatajan…
Doveze me ispred zgrade ( a ja se pitam otkud on zna gdje ja živim, koji ulaz i koji stan, nikad me nije vozio doma). Pričamo još 5 minuta, izađem iz auta i baš mi bilo žao što sam izašla, htjela sam ga upoznati jer rijetke su prilike za to…Uđem u stan (pri tom mi se raspu biseri na sred hodnika), izujem cipele, sjednem na pod na hodniku, zapalim zadnju preostalu cigaretu u kutiji…bila sam totalno smirena, razgovor s njim zaokružio je ionako dobro provedenu večer, još sam u šoku u glavi mi stoji «jebote pa on zna pričati i više od površnog, jebote pa taj tip ima i dobar vokabular»…i da svima bude jasno, šokirana ja, s njim sam pričala «onim» tonom, to je onaj nisko-promuklo-zavodljivo-tihi ton…zašto sam to radila? Jednostavno…bilo je takvo ozračje, nigdje nikog, prazan grad, praskozorje i on koji mi je odjednom postao stvaran…
Legnem u krevet, zvoni mi telefon…
ONA (my best friend): Ej…
JA (znam zašto zove): Curko 5 je sati…
ONA: Znam, nego…jesi sretno došla doma? Ipak, ostala si sa K i ekipom, a znaš da te on «drži posebnom», pa da vidim šta je bilo.
JA: Sretno i veselo me dovezao doma, malo mi je muka od bureka al eto…pričam ti sutra, a nemam ti šta reći, što se brineš? On je prijatelj tvoga momka i naš prijatelj.
ONA: hahaha ja sam pijana…laku noć
JA: Živila ti meni.
Poklopim slušalicu i naglas si velim: Možda sam i ja pijana, ali K., me večeras opasno zaintrigirao…
I sad se svi pitate, što je bilo kad sam se probudila?
Otišla sam na kavu, vidjela ga…sve se vratilo u normalu, opet je bio onako čudan/nedokučiv/nestvaran…neki ljudi su jednostavno «takvi»…a meni je baš drago što znam i ja jednog «takvog» koji s vremena na vrijeme ugodno iznenadi…
Post je objavljen 02.09.2005. u 01:15 sati.