U ruskom folkloru rusaljke igraju onu ulogu, koju igraju vile u Južnih Slovena. Njih nema, kao što se dugo verovalo, samo u Rusiji. Mi ih nalazimo i u Bugarskoj. Njihovo je ime relativno skorašnje. Ne nalazi se u starim pisanim spomenicima, i nije slovenskoga porekla. Svoj postanak ne dovodi, kao što se dugo bezrazložno tvrdilo, ni od imenice ruslo (potok), ni od prideva rus'' (plav). No ipak su ove dve reči doprinele, da se utvrdi karakter Rusaljaka kao po narodnoj etimologiji.
Ovo se ime nalazi prvi put kod istorika Tatiščeva (XVIII v.) čije je kritično oko osrednje. Posle istraživanja Miklošića, Tomašeka, Veselovskog nije dopušteno u ime rusaljka tražiti kakvu slovensku etimologiju, već joj treba pripisati strano poreklo.[241] Dolazi od grčke reči ÁżĹì»ą±, latinske rosaria, rosalia, pascarosata, pascha rosarum. Znači Duhove, ili ružični Uskrs, hrišćanski praznik, koji se, kao i mnogi drugi pomešao sa neznabožačkim praznikom. Dakle praznik Rozalija dolazi prosto od latinske reči rosa (nemački Rosentag). Ovo ime rozalija - ruzalija prešlo je u većinu slovenskih jezika, u stari ruski (npr. u Nestorovu Hroniku), i slovenački, srpski, slovački, kod Rusa, osobito Belorusa i kod Bugara.
Praznik Ruzalija imađaše neznabožački karakter. Po Miklošiću crkva ga je osudila, i Rusaljke bi bile postale personifikacija ovoga praznika. Narodna pak etimologija (ruslo, potok, tok vode) dovela bi ih naročito u vezu sa kultusom vodama. Gomila prazničnih imena postala su, kao što se zna, od legendarnih lica. Npr. Beffania kod Italijana (kod Francuza je u narodnoj mašti Badnji Dan identifikovan sa malim Isusom); Sveta Sreda, Sveta Petka, Sv. Nedelja kod pravoslavnih Slovena.
Milićević navodi u svojoj "Kraljevini Srbiji" (str. 25), da u okolini Niša, iznad sela Gor. Matejevaca, na brdu Metohu, ima jedna stara crkva u razvalinama. Na njegovo pitanje: kako se zove ova crkva, seljaci mu odgovore:
"Sveta Bogorodica Rusalija.
- Bogorodice Rusalije nema, brate!
- A ono će biti sv. Trojica Rusalija, reče seljak.
U istočnim našim krajevima narod trojičinu nedelju zove još i Rusalna nedelja."[242]
U Bugarskoj se nahode na raznim mestima Rusalskia grobišta. To je možda uspomena na krvave borbe koje su pratile svaki neznabožački praznik Rosalija.
Ma kog da su porekla Rusaljke igraju u ruskom folkloru znatnu ulogu.[243] Njihovo je ime očevidno zamenilo ime vila. Kao i vile one žive po vodi, poljima i šumama. Narod ih se boji, osobito nedelje posle Duhova. U nekim predelima njihov se kultus vezuje za kultus mrtvih. Veruje se, da su to duše devojaka umrlih pre venčanja.
Česi, Poljaci, Srbi i Lužičani znaju takođe i za Nojade ili vodene Nimfe. Češka Kozmina hronika pripoveda (I. 4), da je legendarna princeza Teta naučila narod da obožava Oreade, Driade, Hamadriade. Još i danas se kaže: "Multi villani pel pagani, hic latices, seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus, sive collibus litat, aliumquae ipsa fecit ydola surda et muta rogat et orat ut domum suam et se ipsum regant". U početku III knj. Kozma aluzira još i na seljake koji o Sv. Trojicama: "offerantes libamina super fontes mactabant victimas". Ovo je zaista pravi praznik Rozalije.
Češki seljak danas zna za Vodni Panny. ili Ženy; Slovak zna za Vodopanenky. One stanuju pod vodom u kristalnim dvorovima. Katkada izlaze iz svojih stanova, da učestvuju u zabavama mladeži. U Lužici ih zovu Wodne jugfry (od nemačkog jungfrau).
U Poljskoj one vuku nesmotrene u vodene dubine. I njih zovu Bogunki (boginjice). Onaj ko iz uzme za ženu zove se Boginiarz.[244]
U Češkoj i Moravskoj zovu ih još Nemodliki (ne - ne; modliti - moliti). One kažnjavaju decu, koja se ne mole Bogu, odvlače mladiće u vodene dubine, i primoravaju ih da ih uzmu za ženu.
Rusaljke
U ruskom folkloru rusaljke igraju onu ulogu, koju igraju vile u Južnih Slovena. Njih nema, kao što se dugo verovalo, samo u Rusiji. Mi ih nalazimo i u Bugarskoj. Njihovo je ime relativno skorašnje. Ne nalazi se u starim pisanim spomenicima, i nije slovenskoga porekla. Svoj postanak ne dovodi, kao što se dugo bezrazložno tvrdilo, ni od imenice ruslo (potok), ni od prideva rus'' (plav). No ipak su ove dve reči doprinele, da se utvrdi karakter Rusaljaka kao po narodnoj etimologiji.
Ovo se ime nalazi prvi put kod istorika Tatiščeva (XVIII v.) čije je kritično oko osrednje. Posle istraživanja Miklošića, Tomašeka, Veselovskog nije dopušteno u ime rusaljka tražiti kakvu slovensku etimologiju, već joj treba pripisati strano poreklo.[241] Dolazi od grčke reči ÁżĹì»ą±, latinske rosaria, rosalia, pascarosata, pascha rosarum. Znači Duhove, ili ružični Uskrs, hrišćanski praznik, koji se, kao i mnogi drugi pomešao sa neznabožačkim praznikom. Dakle praznik Rozalija dolazi prosto od latinske reči rosa (nemački Rosentag). Ovo ime rozalija - ruzalija prešlo je u većinu slovenskih jezika, u stari ruski (npr. u Nestorovu Hroniku), i slovenački, srpski, slovački, kod Rusa, osobito Belorusa i kod Bugara.
Praznik Ruzalija imađaše neznabožački karakter. Po Miklošiću crkva ga je osudila, i Rusaljke bi bile postale personifikacija ovoga praznika. Narodna pak etimologija (ruslo, potok, tok vode) dovela bi ih naročito u vezu sa kultusom vodama. Gomila prazničnih imena postala su, kao što se zna, od legendarnih lica. Npr. Beffania kod Italijana (kod Francuza je u narodnoj mašti Badnji Dan identifikovan sa malim Isusom); Sveta Sreda, Sveta Petka, Sv. Nedelja kod pravoslavnih Slovena.
Milićević navodi u svojoj "Kraljevini Srbiji" (str. 25), da u okolini Niša, iznad sela Gor. Matejevaca, na brdu Metohu, ima jedna stara crkva u razvalinama. Na njegovo pitanje: kako se zove ova crkva, seljaci mu odgovore:
"Sveta Bogorodica Rusalija.
- Bogorodice Rusalije nema, brate!
- A ono će biti sv. Trojica Rusalija, reče seljak.
U istočnim našim krajevima narod trojičinu nedelju zove još i Rusalna nedelja."[242]
U Bugarskoj se nahode na raznim mestima Rusalskia grobišta. To je možda uspomena na krvave borbe koje su pratile svaki neznabožački praznik Rosalija.
Ma kog da su porekla Rusaljke igraju u ruskom folkloru znatnu ulogu.[243] Njihovo je ime očevidno zamenilo ime vila. Kao i vile one žive po vodi, poljima i šumama. Narod ih se boji, osobito nedelje posle Duhova. U nekim predelima njihov se kultus vezuje za kultus mrtvih. Veruje se, da su to duše devojaka umrlih pre venčanja.
Česi, Poljaci, Srbi i Lužičani znaju takođe i za Nojade ili vodene Nimfe. Češka Kozmina hronika pripoveda (I. 4), da je legendarna princeza Teta naučila narod da obožava Oreade, Driade, Hamadriade. Još i danas se kaže: "Multi villani pel pagani, hic latices, seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus, sive collibus litat, aliumquae ipsa fecit ydola surda et muta rogat et orat ut domum suam et se ipsum regant". U početku III knj. Kozma aluzira još i na seljake koji o Sv. Trojicama: "offerantes libamina super fontes mactabant victimas". Ovo je zaista pravi praznik Rozalije.
Češki seljak danas zna za Vodni Panny. ili Ženy; Slovak zna za Vodopanenky. One stanuju pod vodom u kristalnim dvorovima. Katkada izlaze iz svojih stanova, da učestvuju u zabavama mladeži. U Lužici ih zovu Wodne jugfry (od nemačkog jungfrau).
U Poljskoj one vuku nesmotrene u vodene dubine. I njih zovu Bogunki (boginjice). Onaj ko iz uzme za ženu zove se Boginiarz.[244]
U Češkoj i Moravskoj zovu ih još Nemodliki (ne - ne; modliti - moliti). One kažnjavaju decu, koja se ne mole Bogu, odvlače mladiće u vodene dubine, i primoravaju ih da ih uzmu za ženu.
Post je objavljen 07.08.2005. u 15:46 sati.