Maleni moji, danas je puna četiri miseca od kada se nismo vidili. Gledan svoje zabilješke i vidin da više od dva miseca pokušavam s vašom majkom uspostaviti bilo kakav kontakt. Nisan uspija iz nje izvuć niti jednu normalnu rečenicu. U stvari izmjenili smo nekoliko rečenica.
Baš se nekako razmišljam odakle mi ovoliko strpljenja. Cilo vrime nastojin zadržat zdrav razum da ne bi napravija nešto šta nebi bilo u redu. Virujte mi da nije lako.
Ima toliko toga o čemu bi van tija pisat. Jednostavno ne stignem jer radin po cili dan.
Ka šta već znate bija san u našen malon mistu. Moran van priznat da nisan osjeća nikakvu nostalgiju prema njemu. Prije, kad bi bija na putu nekoliko dana, kad bi ugleda more došle bi mi suze na oči. Sad san ima potpuno drugi osjećaj. Osjeća san se nekako snažniji od našeg mista. Ka da san bija iznad onog našeg mentaliteta. Hoda sam, vozija se ulicama i nisan ima nikakav osjećaj tjeskobe. Ovde san nekako ojača. Mnogo toga u meni više ne pobuđuje nikakve osjećaje. Ne znam dali je to dobro ili nije. Mislin da san se oslobodija mnogih fobija ili sam se jednostavno pretvorija u stroj. Virujen da ipak nisam stroj, jer se još jedva suzdržavam, kad vidim dite na ulici da ga ne zagrlim i izljubim.
Ovde san vidija svakakve dice. I gladne i gole. Nisan moga virovat da dite od pet godina puši i pije. Žive ka robovi. Odlučija san da ću volontirat u organizaciji za zaštitu dice. Samo moran to nekako iskombinirat s poslon. Osjećan da ću pomažući njima bit bliže vama. Svi ste vi nečija dica.
Maleni moji, bija san doli uzest svoje auto. Bija san vam ga ostavija da vas majka može voditi gdje trebate. Kako san se dogovorija s vašom majkom da ćemo se nać oko 30.07. tako san najavija da nekoliko dana neću radit. Radim posao u kojem mi je neophodno auto i iznajmljujem ga svaki dan. Ujedno sam iznajmljeno auto vratija natrag da ga nebi plaća a da ne radim. Kad san vidija da sam ponovno prevaren i da od našeg susreta neće bit ništa, poslodavcu san javija da ću ipak radit, ali auto san moga dobit tek za dva dana. Tako mi je ispa cili cirkus oko vaše majke, posla i auta.
Tako san odlučija da se poslužim svojim autom na ta dva dana. Računa san da vam je majka na godišnjem, vi nemate škole, neće vam biti neophodno tih dva dana. Čim san ga uzeja, javija sam vašoj majci da je kod mene. Da ga trebam na dva dana i da ću ga vratiti natrag.
Osta san u vašoj blizini da vidim hoće li se vaša majka javiti da se možda vidimo. Normalno, nije se javila.
Tako se ponovno dogodilo ono što je vaša majka priželjkivala. Kako će sada ići u Primošten ili Duće na kupanje. Kako će se dva dana kupat u našen mistu. Tamo se kupaju samo stare babe.
Mlada dama je fino uzela malo kredita, malo užicala od mame, dala moj kombi pod račun i kupila si auto. Ne, nije kupila ni juga ni ništa slično. Kupila si je mali sportski autić od 90 konja, metalik zeleni s klimom i ne znam čim još. Vrlo interesantna investicija za nekog tko plaće da nema za kruh.
Kad smo već kod plakanja. Uvik san se čudija koliko ta žena može plakat. Njoj je uvik najteže u životu. Bilo joj je jako teško živit sa 500 maraka, uz sve potrepštine koje je dobivala od svojih dok je studirala. To vam je maleni moji, bilo vrime rata kada su plaće bile 100 maraka. Kasnije nikad nije imala šta za obuć a nije ni imala mista u ormarima di bi više stavljala robu. Puno bi se puta iznenadija kad bi vidija koliko ona ustvari ima postoli. Nikad mi nije bilo jasno kako se može odlučit koje da obuje.
Čudili su me i ljudi koji su mogli slušati te njene žalopojke. Meni se više rigalo na to. Ipak izgleda da uvik ima budala koje padaju na njene pizdarije.
Ma nemojte mislit da san ljubomoran. Znan da za koji dan opet neće bit zadovoljna. Opet će joj falit neki kurac. Drago mi je da čete se vozit u lipon autu. Drago mi je da van u njemu neće bit vruče. Samo me nekako straj svega toga. Ona zna kako se pritiska papučica gasa. Samo ne zna šta bi tribalo napravit nakon toga. Užasno je nepažljiv vozač. U stvari misli da je vožnja postizanje maksimalne brzine i da nikog nema oko nje. Više ni sam ne znam koliko sam novaca potrošio na limare i piture. Auto joj je uvik izgledalo ka da je s njin bila u Iraku. Interesantno je kako je takvim vozačima uvik neko drugi kriv. Nekad se čak znaju pojavljivati i auti koje nitko nije čuo ni vidio. Upravo se zbog takvih sablasnih auta događaju udesi.
Maleni moji ipak me malo strah tog autića od 800-900 kila s 90 konja i takvim vozačem. Kada sutra bude plakala da nema za kruv, znajte da taj kruv curi kroz crijevo benzinske postaje u spremnik goriva. Znam ona je moderna žena, pa i sportaši vole brze automobile
Onih nekoliko rečenica koje smo izmijenili bile su na temu kako da joj pošaljem punomoć za kombija. Obećao sam joj da ču joj poslati čim mi javi podatke budućeg vlasnika. Da ste samo čuli taj umiljati glasić. Ne moram vam niti pisati o tome dali me prethodno pitala dali može dati mog kombija. Samo mi je poslala poruku da joj pošaljem punomoć da ga proda. Nije mi rekla ni kome ni zašto ni kada. Znam da sam ga ostavio dole. Ali je to ipak moje. Valjda bi bio red da me pita.
Od razgovora o punomoći je prošlo dva dana. U ta dva dana nisam uspio s njom razmijeniti niti jednu normalnu rečenicu.
Mislin se koji kurac i dalje dozvoljavam da me jebe. Dali da prijavim otuđenje kombija, pa neka se misli kako će to razriješit. Mislim se dali da podignem krivičnu prijavu protiv investitora, njenih i nje zbog prijevare oko kupnje stana. Naime postoji dokumentacija iz koje je jasno vidljivo tko i kada kupuje stan. Vidljivo je da investitor odjednom mijenja ime kupca bez obzira što su sve obveze iz prvotnog dokumenta ispunjene i stan je predan kupcu. Postoji i dokumentacija iz koje je vidljivo porijeklo i tok novca. Za tužbu ču ipak morati pričekati deveti mjesec, jer su sada godišnji.
Stvarno mi nije jasno zbog čega si to dozvoljava. Ka da je vrag uša u nju. Možda je bija i prije samo ga ja nisan vidija.
Post je objavljen 06.08.2005. u 02:58 sati.