Evo, baš su kod mene neki prijatelji mojih staraca i doveli su svoju malu djecu... Kćer im ima skoro 3, a sin skoro 2 godine ( Marta i Nikola )... Uglavnom, boje me se... Svakih par minuta ih vidim na pragu svoje sobe, stoje iza dovratka (štoka, ne) i promatraju me. Neću ih više gledat' jer uvijek pobjegnu u dnevnu sobu, a ja čujem nešt' - Teta je u sobi... Teta... shhsh...shshh... – i svoju staru kak' se smije... Užas... Mala djeca me se boje, a prije ih se nisam mogla rješit'... Uglavnom, maloprije su se odvažili na to da u pratnji mame uđu u sobu... Ludnica ! Prosipali su sve olovke (ajme, što volim dječicu) i uzeli neke papire...
Za dvije minute evo Nikole, uletava u sobu, pogleda me i uruči mi svoje masterpiece... OK, nije nešto, ali budimo realni, dečko ima 1 godinu (a i djelo je dovršio u 2 min.s uzvicima svog tate – Nikola, zakaj se šaraš ?!)...
Itaq... ne znam dokad će ostat'... Izgleda da se Marta na balkonu (naravno da su pregledali sve prostorije) upikla na kaktus, ali ona ne zna...
Ono, nemam ja ništa protiv male djece, u svakom slučaju... Ali boje me se... Uostalom, treba vremena da se ljudi naviknu na mene...
Kad smo već kod male djece, Martinino će se zvat' Marija, a Renatino Luka... Mislim, neće se zvat', barem ne još... To će im bit' imena...
...pa – pa... (bacili su mi loptu... wow... još će me obožavat' do odlaska... hehe)
poosa
Post je objavljen 12.07.2005. u 20:25 sati.