Pokušavam nešto smisleno napisati, ali nikako nejde. Ljuta sam na njega. Zašto se sada ne javlja. A ja čekam ko neki curetak, stalno gledam da li sam dobila poruku. Sada je tu kod mog susjeda koji nas je upoznao, 10m od mene, a tako je zapravo daleko.
Viđali smo se svaki dan, a sada ništa, tajac. Da li me zaista samo htio odvući u krevet? Rekla sam mu da mi bude iskren i izravan, neka mi kaže da li hoće samo seks i ništa više. Nije se izjasnio! Zar je zaista tako teško biti iskren?
Slušam savijete, analiziram njegove postupke i jedno s drugim nejde mi nikako. Sve je pokazivalo da hoće nešto više, a sada se ne javlja, to pak pokazuje da je želio samo sex pa kad je skužio da ga neće tako lako dobiti, odustao je od potjere. Mislila sam da je on malo ozbiljniji i pametniji (jer ipak, dosta je stariji od mene), ali isti je kao i mnogi drugi koji su prošli mojim životom.
Meni je zaista više dosta igrica i raznoraznih navlačenja, nemam više vremena, snage niti živaca razbijati glavu sa takvim stvarima. Nisam si smjela dopustiti da počnem osjećati nešto prema njemu. Trebala sam ostati hladna, zatomiti sve osjećaje i go with the flow… Ali ja nisam takva, ne mogu biti takva, makar sam se već puno puta opekla. Previše osjećaja donosi previše boli, ali ja uporno idem glavom kroz zid.
A opet strah me je pitati na čemu stojimo, jer ovo nejavljanje bi mi trebalo jasno odgovoriti na moje pitanje. Problem je u tome što sam ja vječiti optimista, mislim da ipak nije sve gotovo. Možda to samo moja želja da ne bude gotovo vlada mojim rasuđivanjem. Sa druge pak strane viđali smo se samo jedno jako kratko vrijeme (što je meni bilo sasvim dovoljno da shvatim da ga želim, i da sam se polako počela zaljubljivati), možda je ovaj tajac sasvim normalan. Frendice mi kažu da je mogao naći vremena da se javi (pa koliko je potrebno vremena za jednu poruku), druge kažu da je možda i on htio razmisliti o svemu pa je uzeo malo vremena za to. Kažu javi mu se, zovi na kavu i pitaj, nemoj razbijat glavu s time. Ali ja ne želim ispasti napasna, možda je zaista prerano za bilo šta konkretno, a ako je gotovo zar se trebam sramotiti? I tako ja čekam i čekam da se javi. Odlučujem da više neću misliti na njega, da je to gotova stvar, a nakon 5 min da ipak možda još ima šanse jer tko bi znao šta se njemu mota po glavi!!!
I tako sam u totalnom k…. Pustila sam si Balaševića, što je čisti dokaz da padam u depresiju.
Post je objavljen 06.02.2005. u 17:43 sati.