Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/knjizevnostj

Marketing

Leksikon Yu mitologije

To je duga priča ali ne toliko duga koliko je cela stvar trajala.

Naime, krenulo je ’89. godine u redakciji tadašnjeg "Starta" u periodu kada se Jugoslavija još nije niti raspala niti smo mi u toj nekoj našoj postojećoj naivnosti imali ideju uopšte da će se ona raspasti za godinu i po dana, i naime ona osnovna i inicijalna ideja je bila vezana za jedan osećaj da se mi prema tom kontekstu pop kulture odnosimo sa dosta nemarnosti i da puštamo da stvari odlaze u zaboravi ničim ne budu zabeležene pa su utoliko Dubravka Ugrešić i Dejan Kršić koji je tada bio urednik u "Startu" a posle vodio izdavačku kuću u Zagrebu zapravo napravili jedan prvi koncept onoga što bi trebalo da bude "Leksikon YU mitologije", obavestili jedan broj ljudi, uglavnom svojih prijatelja, i sakupili jedan mali broj priloga na temu raznih stvari koje čine popularnu kulturu te Titove Jugoslavije.

Onda se naravno Jugoslavija raspala, taj projekat je u potpunosti zamro, Dubravka Ugrešić je otišla za Amsterdam i krenula u celo to kulturno nomadstvo u kome ona živi gotovo dve decenije, i tamo je predajući slavistiku na univerzitetu s jednim brojem svojih studenata obnovila tu ideju, najpre radi studentskih vežbi da bi kasnije ponovo ideja uhvatila zamah koji je imala i ranije s tim što su se u međuvremenu stvari drastično promenile, Jugoslavija se raspala, živeli smo u tim neprestanim ratovima.

Osećaj da treba zabeležiti nešto što se ticalo tog pretperioda je bio još jači utoliko što smo sada već govorili o nekim stvarima koje su definitivno i zauvek prošle i pri tom pojavio se internet. Mislim da je to ključna stvar za razvoj projekta Leksikona YU mitologije jer je on u pravom smislu počeo da živi u onom trenutku kada je postavljen sajt leksikona 97. godine i kada su odjednom zaista na taj jedan krajnje slobodan način, što i jeste u osnovi projekta Leksikona, ljudi sa raznih strana, iz čitave bivše Jugoslavije a možda ponajviše oni ljudi koji su iz svih tih raznih sada novih zemalja odlazili negde dalje, počeli da se javljaju na sajt i šalju svoje priloge obrađujući različite jedinice iz konteksta bivše Jugoslavije i to se tako skupljalo nekoliko godina.

Od 2000. godine i, izdavačka kuća "Rende" je ušla u celu priču. Započet je radom na rukopisu samog leksikona i ta stvar je trajala pet godina do momenta kada je knjiga izašla.

B92: Da se vratimo sada na onu srednju fazu odnosno fazu interneta i mogućnosti, ko je hteo i ko je želeo imao je mogućnosti, mogao je da učestvuje u kreiranju leksikona. Šta misliš kolika je važnost svega toga? Bukvalno svako je mogao da iznese makar jednu stavku iz svog života koja mu je nešto značila iz tog perioda.

Vladimir Arsenijevic: Ovo je knjiga koja je mogla da bude napisana i na neki drugačiji način, kako se to obično i radi, da se pozove jedan broj nekakvih stručnjaka na raznim poljima i da se od njih očekuje da neke stvari napišu. Međutim, ona osnovna ideja jeste bila da je za priču o tome šta je značio život u tom periodu su jednaki stručnjaci svi koji su taj period proživeli u onoj ili ovoj meri.

Tu jeste došlo do jednog određenog, naime više različitih neravnoteža u samom tekstu upravo zahvaljujući tom slobodnom principu da svi mogu da pišu. Jedan je generacijski, ogroman broj ljudi koji su slali svoje jedinice su ljudi rođeni 60-ih godina. Očigledno su to ljudi koji su najdublje bili zaronjeni u taj osećaj jugoslovenstva, i ja pripadam toj generaciji, mi smo se rodili u tom relativnom ekonomskom blagostanju, u jednoj relativnoj ideološkoj nezainteresovanosti i mislim da je bilo prilično lako za tu generaciju da se oseća Jugoslovenima, mnogo lakše nego i za neke generacije ranije a naročito za generacije koje su dolazile posle.

Jedan veliki broj priloga u leksikonu jeste odrađen iz pozicije nekoga ko sada ima 30, 40 godina. Nama dosta nedostaju prilozi koji se bave stvarima iz 40-ih ili 50-ih godina. Ima ih ali srazmerno malo i takođe su srazmerno manje zastupljeni oni ljudi koji su Jugoslaviju doživeli tek u samom njenom kraju i koji možda nisu imali ni razloga da osećaju nekakvu sentimentalnu vezu za nečim što je prošlo. Međutim, ono što je dobro jeste da leksikon nije kolektivno čupanje kose, busanje u grudi i nekakvo jadikovanje za Jugoslavijom.

Stalno postoji taj jedan osećaj nelagode kada se pomene termin jugo-nostalgija. Upravo on je nafilovan svim tim negativnim nabojem u odnosu prema sećanjima na bivšu zemlju. Mislim da smo stvar ovde dobro postavili negde između sentimentalnosti i cinizma i da zapravo nije prevagnulo ni na jednu stranu i to je ona prava mera Leksikona. I to je jedino moglo da se dobije na ovaj način tako što će se pozvati ljudi da ga pišu i ovo jeste knjiga koju su napisali ljudi.

Naravno tu ima mnogo imena koja su dosta poznata ali ta imena ničim grafički nisu izolovana u odnosu na bilo koga drugog, i vrlo je jasno, ako ni iz čega drugog ono iz grafičkog izgleda knjige, da čak i poznata imena ne govore kao neki posebni autoriteti nego opet kao ljudi koji su živeli u toj zemlji i ništa više.

B92: Da li je u nekom trenutku postojala opasnost da to preraste u suviše lično gledanje cele te stvari, da se nekako izoluje skroz, da se potpuno zanemare institucije i da se više vezuje za neke detalje iz tog života? -

Vladimir Arsenijevic: Pa dobro, to se i dogodilo. Zaista, utoliko što Hamad Đogani ima sedam puta veći tekst od Josipa Broza Tita. Neke stvari koje pripadaju direktno margini života tada pa i danas su na neki način zavredele više prostora u tom leksikonu nego neki drugi. S druge strane, Hamad Đogani, priča o Hamadu Đoganiju je zaista jedna ogromna priča, recimo konkretno o tim svim našim potklasama, jer to je priča o tim urbanim Romima, o tim Ciganima, Šiptarima, ne znam kako ih mi već svi olako nazivamo i o tim ljudima koje mi gotovo nismo ni primećivali. Jedino smo ih primećivali kad su nam iz nekog razloga smetali i to su bitne stvari za kontekst te tadašnje Jugoslavije.

Na kraju Leksikon i jeste ličan, on je u samoj svojoj osnovi ličan, apsolutno bi bilo nemoguće pobeći od njega. Mi smo se trudili kao uredništvo da ga ispunimo jednim brojem podataka koje smo smatrali važnim, te će te tu naći one krajnje enciklopedijske podatke o Jugoslaviji, imate sve zastave, himne, grbove, te nekakve stvarčice, ima na kraju knjige nekih petnaestak različitih statističkih tabela koje takođe govore, ali opet na neki duhovitiji način, o porastu automobila u porodicama i slično.

Ali to nisu tabele koje govore o tome koliko smo proizveli gvožđa te godine jer to nas prevashodno nije interesovalo kao urednike nego neke stvari koje smo smatrali za bitne i utoliko je ličan u onoj meri u kojoj smo svi mi smatrali da je taj privatan život za sve nas kao ljude koji smo radili na Leksikonu a pretpostavka je bila a pokazalo se da jeste i za neku čitalačku publiku, mnogo bitniji nego ono o Jugoslaviji što se na kraju i onako pisalo naveliko. Jer mi smo videli kada smo radili tajm lajn za Leksikon, dakle hronologiju od ’43. do ’91. godine pa smo morali u bibliotekama i u Narodnoj ovde i u Univerzitetskoj u Zagrebu da prelistavamo puno različitog materijala i sadržaja i sada nije problem, svega ima, vi imate enciklopediju Jugoslavije, čega god hoćete, ali to je ono što se nekako nameće, tamo imate imena nekih generala za koje nikada niste ni čuli a tek danas ne znate za njih, a recimo nema Gorana Bregovića. Nema Gorana Bregovića.

Da li je taj general bitan ili je Goran Bregović bitan. Goran Bregović je ta lična stvar, taj general je stvar opšteg znanja, ali na neki način stvari su se dosta pomešale i naš odnos prema toj zemlji se strahovito pomešao i ono što je nama zaista strahovito potrebno jeste da nikada ne zaboravimo šta su "borosane" i tome ova knjiga služi.

B92: Da li misliš da će prema knjizi isti odnos imati neko iz Srbije, neko iz Hrvatske, neko iz Bosne i neko iz Lihtenštajna?

Vladimir Arsenijevic: Pa dobro, taj iz Lihtenštajna neće ništa razumeti, u stvari on hoće da razume nešto budući da je svima poznata i ona "ostaldžija" ili kako je već zovu, onaj nemački odnos prema prošlosti Istočne Nemačke, i sada ljudi već razumeju, da to su te tranzicione zemlje, neke od njih su se raspale, promenile su se i ljudi pokušavaju da zapamte nešto unazad.

Taj Lihtenštajnac će stići dotle. Što se tiče ljudi iz Srbije, Bosne i Hrvatske već se prilikom slanja materijala videla ta interesantna ali i logična stvar, da po pravilu će čovek iz Splita pisati o leskovačkom vozu recimo a čovek iz Leskovca će pisati o Istri jer ta nostalgija je bila vrlo parcijalna tokom 90-ih i odnosila se na one stvari koje su nama u tom trenutku nedostajale. Čak je nekada mene znalo strahovito da ljuti jer smo mi ovde u Srbiji ili da kažem u Beogradu bili veoma nostalgični prema Hvaru ali se ne sećam da smo bili nostalgični prema Strumici recimo. I mi smo nekako tako Makedoniju olako zaboravili a ljutili smo se recimo kada se Hrvati nešto baš ne sete nas.

Dakle, nostalgija je bila vrlo ograničenog domena i ljudi su se upravo tim svojim sećanjima služili, dakle pisali su o onome što im je u tom trenutku najviše nedostajalo. Mi smo se trudili kontinuirano u radu na obradi tih podataka da izbrišemo svuda poziciju iz koje se pisalo, dakle da nema referenci na 90. godine. Međutim, čitav Leksikon jeste jedna ogromna referenca na 90. Potpuno je jasno iz tona, čak i kada se ničim ne pomene, da se nešto grozno dogodilo jer zašto bismo se mi sa toliko dobrih osećanja vraćali samo deset do petnaest godina i bavili se tom nekom kulturnom arheologijom i toliko nas to uzbuđivalo.

Dakle, čitav Leksikon govori o trenutku u kome je nastao. Međutim, ima jedna sjajna stvar, sada je bio sajam knjiga u Beogradu, pa ovaj inter liber u Zagrebu i mi smo Leksikon budući da je reč o izdanju koje je koprodukcijsko nas kao beogradskog izdavača i Post skriptuma kao izdavača iz Zagreba predstavljali i na beogradskom i na zagrebačkom sajmu i on se naravno sjajno prodaje ali to je prosto neverovatno. Ljudi dođu i počnu da listaju, knjiga je veoma vizuelna, ima puno tih interesantnih stvari i onda ti vidiš te neke osmehe na licu i sada isti taj osmeh vidiš i u Zagrebu i u Beogradu. Mada se ljudi osmehuju nekim sasvim drugačijim stvarima u knjizi, odnos jeste isti samo je ugao gledanja nešto drugačiji.

B92: Leksikon u ovoj sadašnjoj formi deluje stvarno kao početak, kao nešto na šta može još svašta da se nadoveže. Da li se takva budućnost predviđa ili se ovde zaustavlja?

Vladimir Arsenijevic: Ne, ne, mi nameravamo da Leksikon živi na različite načine. Jedan od načina je nastavak rada na prikupljanju jedinica za Leksikon. On naprosto nije gotov. Ovo je samo prvo izdanje kako to obično biva sa tim enciklopedijskim ili u ovom slučaju nekim pseudoenciklopedijskim izdanjima. Sajt još uvek radi, leksikonyumitologije.net.

Takođe Postjuinfo koji je sjajan sajt koji predstavlja samu knjigu i ljudi su pozvani da i dalje šalju svoje priloge, da ukoliko su uvideli nekakve greške materijalne ili propuste u ovom Leksikonu da nam to dojave jer mi već radimo sada jedno dopunjeno izdanje ali će toga biti još u budućnosti. Takođe, postoji čitav niz potprojekata oko Leksikona koji se paralelno rade, jedan od njih je Omnibus YU mitologije sa naumom da se na sličan način na koji se to radilo sa jedinicama u Leksikonu otvori jedan kontinuirani konkurs gde bi se ljudi javljali sa svojim projektima vizuelne obrade različitih jedinica iz Leksikona i snimanja kratkih trominutnih filmova na temu tih jedinica.

Mi smo već proizveli nekoliko sopstvenim snagama međutim nadamo se da će se to nekako sakupljati, da će to finansijski i organizaciono u budućnosti biti lakše i zaista namera jeste da ovo nikada ne bude neka zatvorena knjiga i zatvorena stvar nego da stalno ima neku dodatnu razgradnju.



Post je objavljen 14.12.2004. u 16:13 sati.