MOŽDA...
Jednom sam dangubila Istrom. Zapravo... Puno više od jednom, ali i jednom mi je bilo dovoljno da se blesavo zatelebam u terakotu. Na karti ucrtanom putu prema Motovunu, bezobrazno mi se ispriječilo jedno mjestašce čudnog, nedomaćeg imena Karojba. Selce od nekoliko kuća s pitomom populacijom. Ali... Moje oko spotaklo se o jedan napušteni, kameni kućerak. Ne kažun. Više onako... Privatna citadelica obrasla hladom divljeg bršljana.
Sad se nešto zaplićem o misli: pošto me lozovi ne idu, da ja ipak uselim u taj kamen? Onako... Ilegalno. Da samo netko zna. Da se utaborim tamo dok me zločesti ne deložiraju. Oni neki... S parama od lozova. Da ostanem tamo makar toliko dok škurama ne ispričam i zadnju tajnu jer... Ja sam od onih koji još uvijek traže oblike u kumulusima; koji vide lice, a ne pun mjesec; koji snove ne prepričavaju naglas... Malo sam Zemaljska. Puno je Ere u meni.
Ne volim sebe kroz citate, al` jedan mi se tako dosadno uporno nameće:
Ako nisam za sebe, tko će za mene biti?
Ako sam samo za sebe, tko sam ja?
Ako ne sada, kada?
Sumnjam da je gospodin Fromm kroz ovo mislio isto što i ja, pa... Svejedno!
Ja sam za sebe i svoje "drugo ja" koje me hrabri i plaši istovremeno.
Za druge sam toliko dok imam ID i JMBG.
Sada sam jer... `Ko zna hoće li KADA ikada doći.
